ГРУДВО ЗЕМЉЕ ЗАВИЧАЈНЕ
Грудва земље
Грудву снега попи,
Каљава и црна
Бели снег отопи.
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал' од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.

Првослав Пендић Пенда: Реч, две о себи
Рођен сам у смету снега, у завејаним колима са волујском запрегом на пртеној сламарици у месту Микчићу, уз темеље дежевске саборне цркве, у Дежеви, где се роди и Растко Немањић. Беше то прве вечери српске нове године на обрезању Господњем, 14.јануара 1955. године. Ту удахнух први гутљајсветог ваздуха, који Растко издахну по рођењу и посвети га. Мој издисај се претвори у крик, разлеже се долином допревши до снежних врхова планине Голије, па пошто их помилова, студен са снежних врхова понесе и врати као ехо. Тај крик беше знак мојим родитељима да крену долином дежевске реке, па низ реку Рашку, Ибром ка Западној Морави. Пратећи тај ехо трочлана породица стиже до Расине и ту се, у Лазаревом граду заустави. Насели се уз скуте цркве Лазарице, у Старој чаршији. Тако ме од Немањића донеше у имањиће. Веру и душу оставих у Немањиће, а срце, снагу и памет понех са собом. Ту на калдрми и порти учио сам школу живота. Половину живота живео сам са ове стране Расине, а другу половину живим преко Расине у Великом Головоду. Радни век потрошио сам тргујући углавном намештајем, уз пут сликајући и пишући.
Сада сам пензионер и пензионерске дане уживам са супругом уз сликање и писање. Хвала мајци и оцу што ме уз Божију помоћ и духа Светог Саве донеше на свет, нахранише и наножише. Ти обични људи ми дароваше све необично: да цртам, да сликам, дапишем – живот да миришем. Хвала и крсној слави, Светом Јовану, која ме седми дан по рођењу запоји капљом вина и омами мирисом тамјана уз топли колач и сјај славске воштанице. Хвала и мојим спасиоцима, снажним голијским валовима, који ме исчупаше из снежног смета на пртину са које ме понесе ехо са Голије и који ме још увек носи.
Из еха са Голије чујем песме, записујем их да изађу из мрака на светло. У збирци су песме сабране у три теме. Свака од тема има свој наслов и редослед. Поређане су обрнутим редом. Од недавних ка раније написаним. Збирка почиње темом која садржи недавно написане песме, иако оне говоре о давним временима, о нашим коренима и страдањима. Тема је насловљена: ТРАГ У КАМЕНУ. У другој теми сабране су песме написане мало раније. Ова тема је насловљена: ПОД БЕЛОМ КОШУЉОМ и у њој су, како сам наслов каже, песме које се под кошуљом рађају и недре. У трећој теми су сабране моје ране песме из школских клупа проткане песмама са клупа из паркова и ко зна којих још места. Зато је и насловљена: КЛУПА 1972 када сам и написао прве песме.
"Док пишем видим слику Кад сликам чујем песму"