ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

Лагано своја сећања будиш
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
''Жал за младост'' не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну
Неправедно кад их туку.

Корени древни, наши,
Бистром водом заливани.
А плодови што родише
На поносној расту грани.

Нек не куде свога претка,

Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали
нема веће, нема прече.

© Драгојло Јовић