e-mail: pesnik@poezija.rs
Pišite nam!
Портал ПоезијаСРБ
Преузмите бесплатно
На овој страни можете бесплатно преузети све часописе за поезију – ПоезијаСРБ у пдф-у. Ако имате додатних питања или сугестија можете нам писати на мејл pesnik@poezija.rs
Наравно овде Вам нудимо бесплатно за преузимање у пдф-у и нека друга наша издања, као и издања наших сарадника.
|
ПоезијаСРБ Број 19.
ПоезијаСРБ Број 18. 
ПоезијаСРБ Број 17.  Download ПоезијаСРБ Број 16. ПоезијаСРБ Број 15. ПоезијаСРБ Број 14.
 ЕКСКЛУЗИВНИ Кратке мисли-Марина
|
Uspravi glavu srpski knez Lazare
Glavu uspravi srpski knez Lazare
Glavu uspravi jer te još uvek pominju,
Glavu junačku s’ ramena strgnutu,
U čast naroda tvog što je dade.
Što je dade za slobodu našu,
Za slobodu tvoga slavnog Kruševca,
Tvoga grada, prestonice tvoga carstva,
Tvoje sile i našega bratstva.
Glavu uspravi i pogledaj u nas slobodne
što nas ostavi,a sad ranjene nadje,
Glavu uspravi i vidi te grehote nad srpskim narodom što se zapatile,
jer krenuo brat na brata,
Sve neprijatelj medj’ prijateljima,
Glavu uspravi i pogledaj,
Pojeli smo se k’o mravi,
Nama neprijatelj ne treba,
Jer neprijatelji sebi smo sami.
Srpski Knez Lazare
Pogledaj još jednom
na tvoje dvore,
Digni i sve glave naše što vuku se po još tvojoj,
A našoj zemlji,
Uspravi glavu srpski knez Lazare,
u slavu što položismo tvoju.
Опширније: Jovana Živković - Uspravi glavu srpski knez Lazare
ВИДОВДАН
Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.
Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.
Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!
Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.
Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.
Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!
Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Победничка песма на конкурсу ВИДОВДАН 2021. у категорији млади песници
ДАН ПОСЛЕ
29.06.2001.
Јуче је ђаво засео
на престо Лазарев
Господе,
продали смо душу
поклекли на колена пали
Ако је ово понижење
спасење које нудиш
ако смо толико мали
нека је проклето име српско,
род и вера
Душанова молитва
Кнежева клетва и вечера
и Видовдан
Опширније: Победничке песме на конкурсу ВИДОВДАН - ПоезијаСРБ 2021.
VIDOVDANSKA ZAKLETVA
U meni kuca junačko srce, srce predaka davnih,
Biju mi damari kroz telo krhko, damari junaka slavnih…
U rukama mi, pero od orla, njime posvetu pišem,
Odajem poštu, svima onima, čijim plućima dišem…
Njihovu krv je upilo polje, iz njega božuri cvate,
Njihove duše viju se šumom i često se nama vrate.
Podižem čašu crvenog vina, nazdravljam Lazaru, caru,
Što diže Srblje na boj junački, zbog časti izgubi glavu.
Ispijam pehar iz kog je pio, u crkvi pričest primam,
Nosim u oku ponosa trunku, slobodno Kosovo snivam.
Na Vidovdan se vide sve rane, ali se sećanjem leče,
Ništa mi ne može, od zahvalnosti, tada postati preče.
Kruševac kliče sedam vekova, nebo se cepa na pola,
Srbija peva kosovske pesme, satkane od jada i bola.
Oblaci tamo, baš ovih dana, krvave suze liju,
Pravda i krivda, ljubav i mržnja, borbu istine biju!
A ja se danas u carskom gradu, zaklinjem svojom čašću,
Da svoje potomke, zadojiću, istinoljubivom strašću,
Da poje pesme vidovdanske, kite se crvenim cvetom,
Seme sa polja rodnih, kosovskih, da prosipaju svetom!
МОЛИТВА
Сред Србије мртве главе саде,
међ божуре ко што су и прије;
глог најежен, зора посечена,
Вилин Коњиц храмље у опанку.
Њиву плоде чемером и сузом,
чемериком и ране видају;
порушише гробове ђедова,
Светом Пољу сад срце чупају.
Велика једна сеоба страшна,
увек на ивици паклене провалије;
тамо где хрле боље бити неће,
последњи за прве пале свеће.
Занемела звона Раванице,
нема звука са торња Звечана;
јадиковка јечи из Дечана,
туга српску Цркву овенчала.
Сунце хлеб на златну парчад ломи,
из цркава псалми отицања;
Грачаница ено је лелече,
посрнулом Србљу дошло вече.
Богомоље постадоше ране,
гаврани се нафорама хране;
па преклињем Бога да нас споји
златну парчад хлеба насушнога,
земља неће моћи да изброји.
Оста божур, на Косову зјапи;
из крви је српске поникао,
без ратара у вис изникао.
Јеца божур Сунцу у зеницу,
посрнуло Србље он дозива;
на огњишта да се врате Срби,
крај божура брат брата да љуби.
Сред Србије мртве главе саде,
међ божуре ко што су и прије;
глог најежен, зора посечена,
Вилин Коњиц храмље у опанку.
Њиву плоде чемером и сузом,
чемериком и ране видају;
порушише гробове ђедова,
Светом Пољу сад срце чупају.
Велика једна сеоба страшна,
увек на ивици паклене провалије;
тамо где хрле боље бити неће,
последњи за прве пале свеће.
Занемела звона Раванице,
нема звука са торња Звечана;
јадиковка јечи из Дечана,
туга српску Цркву овенчала.
Сунце хлеб на златну парчад ломи,
из цркава псалми отицања;
Грачаница ено је лелече,
посрнулом Србљу дошло вече.
Богомоље постадоше ране,
гаврани се нафорама хране;
па преклињем Бога да нас споји
златну парчад хлеба насушнога,
земља неће моћи да изброји.
Оста божур, на Косову зјапи;
из крви је српске поникао,
без ратара у вис изникао.
Јеца божур Сунцу у зеницу,
посрнуло Србље он дозива;
на огњишта да се врате Срби,
крај божура брат брата да љуби.
Љубодраг Обрадовић чита песму на програму РАСПЕТО КОСОВО
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.
На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.
И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!
И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!
Низ Косово Поље бију дамари…
Уз Метохију, ко душом, клизи носталгија.
Кад се истрајно сања, сан се оствари!
Косово ће божурима опет да метохија!.
OGNJIŠTE
Crne ale razjapile usta,
međ’ vlastelom zlobu posejaše,
da ravnica sad postane pusta,
da poruše svetinje nam naše.
Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.
Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
ne mareći koliko me vređa.
Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.
Pa mač pravde međ’ ruke mi meći,
blagoslovi svoje grešno stado,
nek božuri cvetaju u sreći,
nek iznikne novo seme mlado.
Da poletim preko Belog Drima,
gde knez Lazar na oblaku jezdi,
svetim mačem da pokažem svima,
gde se Srbin na Kosovu gnezdi.
Neka trube tad najave slavlje,
i sva zvona Visokih Dečana,
da se kući vrati pravoslavlje,
da zaceli ta duboka rana.
Zubima ću korov očistiti,
međ’ čeljusti položiću glavu,
zauvek ću majko srećan biti,
što se borih za Kosova slavu.
Crne ale razjapile usta,
međ’ vlastelom zlobu posejaše,
da ravnica sad postane pusta,
da poruše svetinje nam naše.
Sad odlazim, mada nisam hteo,
teraju me sa svetog ognjišta,
otimaju deo mi po deo,
da od mene ne ostane ništa.
Teraju me protiv moje volje,
podlo laju iza mojih leđa,
pa me lažu da će biti bolje,
ne mareći koliko me vređa.
Tužna zoro još tužnija budi,
gde ognjište da ja svijem novo,
Bože sveti ti sad njima sudi,
uništi im seme đavolovo.
Pa mač pravde međ’ ruke mi meći,
blagoslovi svoje grešno stado,
nek božuri cvetaju u sreći,
nek iznikne novo seme mlado.
Da poletim preko Belog Drima,
gde knez Lazar na oblaku jezdi,
svetim mačem da pokažem svima,
gde se Srbin na Kosovu gnezdi.
Neka trube tad najave slavlje,
i sva zvona Visokih Dečana,
da se kući vrati pravoslavlje,
da zaceli ta duboka rana.
Zubima ću korov očistiti,
međ’ čeljusti položiću glavu,
zauvek ću majko srećan biti,
što se borih za Kosova slavu.
КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Међу нама нека вечита стрепња
неспокој и јад
После тебе све је постало претња
све се претворило у несносан пад
Чувамо од заборава твоје златне речи
уклесане ко икону на зиду
и док лаж непрестано пред нама јечи
твоје име попут истине заблиста на Светом Виду
Много је тешких година за нама
силна одрицања и страх
Постали смо неизбежна мета
безброј сретних птица претворило се у прах
Трагамо за изгубљеном срећом
а срце нам се непрестано кида
Окупљени пред упаљеном свећом
молитвом тражимо спас од Светог Вида
Године пролазе остављајући за собом
беспуће и крвав траг
Недостаје нам твоја чврста рука
твоја сигурност и топао кућни праг
Сећања се непрестано буде
у ове вреле јунске дане
За тобом кнеже још јасике плачу
Сунце никако да нам гране
Међу нама нека вечита стрепња
неспокој и јад
После тебе све је постало претња
све се претворило у несносан пад
Чувамо од заборава твоје златне речи
уклесане ко икону на зиду
и док лаж непрестано пред нама јечи
твоје име попут истине заблиста на Светом Виду
Много је тешких година за нама
силна одрицања и страх
Постали смо неизбежна мета
безброј сретних птица претворило се у прах
Трагамо за изгубљеном срећом
а срце нам се непрестано кида
Окупљени пред упаљеном свећом
молитвом тражимо спас од Светог Вида
Године пролазе остављајући за собом
беспуће и крвав траг
Недостаје нам твоја чврста рука
твоја сигурност и топао кућни праг
Сећања се непрестано буде
у ове вреле јунске дане
За тобом кнеже још јасике плачу
Сунце никако да нам гране
Пред спомеником погинулим саборцима 1999.
Пролеће је месец Мај,
руже процветале,
трава озеленела
као непрегледни тепих.
Стојим испред споменика
погинулим саборцима,
који су за слободу пали
сви на истом месту.
Осећам тугу и бол,
не желим да их будим
јер не желим да их боле
стари ратни дани
који су их одвели
у вечити сан.
У мени одзвањају речи песме
коју ми неко из даљине
посвећену њима шапуће.
Тек њихову смрт схватих
у врту уклетих строфа,
али молим вас не будите их.
На даху биља говор мртвих
открих, али молим вас не
будите их.
На губилишту цвећа
њихове очајничке погледе
урезах у главу,
али молим вас не будите их.
Док ми ноге утањају
под зеленом травом
и поветарац тихо чарлија
моје се срце стеже од туге,
али молим вас не будите их.
Изнад осећања њихових јаука
као жалосна врба се пових
слутим како лептир у лету
саставља имена погинулих сабораца.
А били су млади са двадесет година,
неки од њих ожењени,
очеви своје деце,
а неки су тек требали да се жене.
Од туге и бола кршим руке
и прозивам њихова имена
и гледам догореле свеће
које се разливају у свилу.
Преко далеких брда
чујем глас,
не будите их.
Нека почивају у миру
обасјани сунцем слободе
којег су даривали
својој вољеној земљи.
Опширније: Пред спомеником погинулим саборцима 1999. - Градимир Карајовић
УКУС СЛОБОДЕ
Колико смо само пута чули сви ми,
човек не зна шта има, док то не изгуби.
Да ли смо сада сви ми
не вољом својом остали,
без тог нечег,
без чега готово да немогуће живети је,
ни пуним плућима дисати,
нити се као дете искрено радовати!
Тренутке слободе и сигурности
брзином светлости заменише
неизвесност, свакодневна исчекивања,
зебња и страхови.
Осећај угрожености и беспомоћности,
под кожу нам се завуче,
И као тешки окови
као робове нас стегоше,
Пожелиш да све био је ружан сан
и да опет ти будеш слободан.
Хоће ли бити довољно
да нас смири и усрећи
све оно што наизглед довољно ушушкано
али немо нас дочека,
сваки пут када крочимо у домове наше
и за собом врата затворимо ?
Не, неће моћи тај вајни,
пролазни луксуз да замени
никада онај слатки укус
што слобода нашег бића може.
Могу ли све те неживе ствари
ма колико оне вредне
и скупоцене биле,
заменити непроцењиво богатство
оног животног осећаја
слатке слободе наше?
Не, слобода није увело цвеће
у неком стилски сређеном кутку собе наше.
Она је вечито свежи, мирисни цвет
који својим миомирисом опија и мами.
И не само то,
она је исконска борба човека
са самим собом,
за једно слободно биће у себи.
Када сутрадан прође све ово зло,
што затечене и
беспомоћне у свој осионости
снашло нас је,
Знаћемо можда да уживамо у укусу
и дражима слободе наше.