«

»

јан 11

Štampati ovo Чланак

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 7.

У Дечјем центру Пионирски парк, 13.01.2017. године, Удружење песника Србије ПоезијаСРБ у сарадњи са Вуковом задужбином из Беле Воде и Културним центром Крушевац, организовало је промоцију часописа ПоезијаСРБ број 7 који је посвећен манифестацији МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК која се већ 9 година одржава у Белој Води, на скели укотвљеној на Зaпадној Морави. О часопису и манифестацији су говорили др Велибор Лазаревић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић и проф. књижевности Гордана Влаховић. Своју поезију говорили су Мирко Стојадиновић, Ратко Тодосијевић Баћо, Драган Тодосијевић, Јована Марковић, Дејан Петровић Кенац, Стефан Кнежевић,  Градимир Карајовић, Мира Смиљанић и Богдан Јевтић. Програм је осмислио Љубодраг Обрадовић, а водила га је Јована Марковић, најмлађи члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.


Др Велибор Лазаревић говори о манифестацији МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК


У СЛАВУ ВОДЕ, ЛЕПОТЕ И УМЕТНОСТИ – др Велибор Лазаревић

Лета Господњег, 2008. засновасмо МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК као живу књигу највећих уметничких вредности моравског народа – као вековник који ће се памтити у духу и слову док теку три Мораве.

Све то догађа се у једном складном селу културе, богатом водама, природним лепотама и са још лепшим именом Бела Вода. Ту осмислисмо романтичну, бајковиту сцену, уз помоћ Љубодрага Обрадовића из Треботина
и других пријатеља; бајку и барку (скелу) на моравској води коју окитисмо чаровитим речима, занесеним песмама и свиркама, а за душе заљубљеника и поштоваоца природе и Мораве.


Поделисмо ову свечаност на два циклуса:
  • Од извора писмености до извора живота (упознавање са праисторијском писменицом и Музејом вајарства и клесарства Моравске шкoлe; шест овенчавање источника воде на Великој чесми од песника из шест градова Србије, који читају поезију о води);
  • Музичко-поетских обреда на светим водама Мораве који подразумевају беседу о води, домаћина свечаности (звање које се стиче пријемом, односно поримопредајом норавског белутка), пловећим порукама и венцима вере, љубави и наде које низ Мораву шаљу најмлађи. Све то у моравско предвечерје, кад сунце зађе за врбаке и Мораву. Смењвало се ту на стотине песника, певача и свирача из престонице Србије и унутрашњости. Све лепоте и душе стваралаца стапале су се са таласима Мораве, разносиле врбацима, пољима, ливадама и луговима.
Реч је о јединственој свечаности у Србији, на Балкану, Европи и свету, а у славу воде, на води или крај воде која је за све добре људе суштина живота и опстанка људске цивилизације и самог живота на планети Земљи. Њоме указујемо на лепоту и нужност очувања и поштовања светости воде и целокупне природе, онима који то не виде – да би видели, онима који не чују да би чули; онима који не знају – да би знали.

Оне што је за све учеснике очаравајуће јесу атмосвера, амбијенти и сцене у којима се све ово збива, а то је двориште старе чесме у средишту Беле Воде, моравска скела усидрена на сред Мораве, чамци који са певачима и свирачима плове низ Мораву у сумрак, античке бакље и одсјај воде у плаветнилу ноћи.

Свој тој лепоти у спомен и овај тематски број Часописа за поезију – ПоезијаСРБ у коме су сабране последње три године Моравског цароставника – за памћење и незаборав. На многаја љета.



Љубодраг Обрадовић говори о манифестацији и песму уместо беседе

УЗ или НИЗ МОРАВУ? – Љубодраг Обрадовић

Љубодраг Обрадовић је на Беловодској скели 05.09.2016. године, као домаћин овогодишње манифестације МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК, изговорио следеће речи:

Поштовани пријатељи поезије, музике, Мораве… Велика је част поздравити Вас управо овде на Морави, у срцу Србије, у Белој Води, која је изнедрила вредне вајаре који сјај Беловодске Розете проносе широм света. Надам се, да ће сјај поезије и музике, који ће вечерас отпловити низ Мораву у свет, имати исту судбину и да ће се све лепоте овог поднебља показати онаквима какве и јесу, величанствене…

Сећајући се 31.08.2008. године, када је у Белој Води одржана по први пут јединствена књижевна колонија МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у организацији Месне заједнице Бела Вода, КУД-а *Ратко Јовановић* и Вукове задужбине у Белој Води, не могу, а да не изговорим: вечерас сам посебно задовољан и срећан:

  •  прво, што сам и сам био међу учесницима те прве колоније (увек најтеже, јер тешко је започети било коју активност),
  •  друго, ваљан разлог да моје задовољство и срећа буду још већи је и чињеница да се од 2009. године и установа Културни центар из Крушевца (у којој сам тада био директор) укључила као суорганизатор и скромни донатор овог, надасве, вредног пројекта и
  •  треће, моје задовољство је тим веће што је и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ од прошле, 2014. године, активни учесник ове манифестације.

Дружење песника и свих заљубљеника у поезију, науку и уметност, које се догађа на скели, укотвљеној на средини Мораве уз светлост Месеца и бакљи, и уз музику која тече заједно са реком, свакако је јединствено у
Србији.


Песници који читају своје стихове, филозофи који казују своје визије о свету који тече, певачи, фрулаши, трубачи, хармоникаши, виолинисти, гуслари… и сви други учесници и гости, добар су знак да идеја коју је осмислио др Велибор Лазаревић, а у самој реализацији имао и има помоћ од многих занесењака попут Бате, Игњата, Радета, Ивана…, који верују у значај који Бела Вода има на културном небу Србије и света, доноси још
један приступ пун лепоте и садржаја који ће трајати…

Јер, “оно што је Сена за Француску, Волга за Русију, Мисисипи за Америку, Нил за Египат, Жута река за Кину, Амазон за Бразил, Еуфрат и Тигар за арапске земље, Ганг за Индију – то је за Србе и Србију Морава”. “Те реке, као да су одређивале судбину народа који су живели на њиховим обалама па су, отуда, и најприсутније и у њиховом животу и у њиховим књижевностима. По њима (њиховим именима) препознајемо и земље којима теку и народе који око њих настају и опстајавају. И, ето у томе обистињења Хераклитове мисли да „од земље постаје вода, а од воде душа“. Баш због те земље, због те воде и због те душе и Морава је најопеванија река у српској књижевности, па Вук Караџић, с правом, вели да су „Срби готово сваку већу воду називали Моравом“. Душа српског народа је опијена Моравом, а благородна нарав и дух Мораве одувек су били шири и већи од њеног земљописног шара”.

Ове речи, које тако једноставно казују суштину значаја Мораве за Србију, записао је др Велибор Лазаревић, идејни творац ове манифестације, у својој јединственој антологији “Играли се коњи врани” још 1991. године. Сви ми, вечерас овде присутни, потрудићемо се да у тај мозаик о Морави додамо бар један мали камичак из наших душа, макар то био онај срећни белутак који ће о Белој Води упамтити све бајке… И ову вечерашњу.

Поштовани пријатељи, вечерас Вас нећу замарати мојом омиљеном причом о брзини којом се свет данас мења, нећу Вас замарати ни чињеницом да је час, кад ће вештачка интелигенција постати стварност, све ближи, јер сам вечерас одлучио да снови буду на првом месту.

У то име, све Вас, још једном поздрављам, а чиме другим него песмом коју сам написао уместо беседе и посветио је песницима и свим сањарима света, у славу ПОЕЗИЈЕ, у славу Мораве!

 


УЗ или НИЗ МОРАВУ?
Куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Судбини питање по голубу шаљем
да успоставим нарушени склад.Јер, одавно песму нисам написао
која ће срце спокојним да држи…
И кренуо да пронађем смисао,
који неће немиром ум да спржи.

Јер, одавно нисам изнад Мораве
летео на крилима својих снова
и тражио ону, што има очи плаве,
да јој стихом стварам свет изнова.

Јер, одавно ме љубав није понела
у чаробни свет, који само она тке.
И не видим одавно, излаз из тунела,
иако и превише верујем у снове.

Све реке, одувек, некуда теку,
полако односећи наше наде.
Одувек сви газимо исту реку
и живот нам неко од рођења краде.

Све наше истине неумитно вену,
заблуде су нам, из дана у дан, веће.
Ја још љубоморно чувам успомену
на своју младост и те дане среће.

Кад сам у моравским вировима
конопљу са својима знао киселити…
И сањао, да ће ми после, на прелима,
девојке у живот љубав уселити.

Кад сам у моравским воденицама
брашно од целог зрна пшенице млео
и вoлeо цуру са бујним плетеницама,
која се памти за живот цео.

Кад сам у вечери топле, летње,
газио спрудом и моравским брзацима
и знао, да спречити ме нико неће,
да кроз живот пловим на стиховима.

То сећање и сад ме у изазове узноси…
Животно искуство само је обмана!
Живот слабиће као сабљом коси
и исклеше им у срцу безброј рана.

А ја још увек у души гајим спокој.
Стихови ми изнова, срцу мир доносе.
Свако живи нек живи сан свој,
а моје мисли, сад су као кап росе.

Ако их рука одмах на папир не разлије,
своју истину и од мене ће скрити.
Као сунце, кад првим зраком росу попије,
тако ни мене, ни мисли, више неће бити.

И куда и како пливати даље?
Уз или низ Мораву, питање је сад?
Ја више не бринем за те ситне детаље,
јер знам, прошлост се не враћа никад!

И куда и како пливати даље,
кад је на сред Мораве укотвљена скела?!
Судбина и мени одговор по голубу шаље:
Животна струја те, низ матицу, већ понела…

© Љубодраг Обрадовић

 

 

 

Овај чланак прочитало је 18. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://xn--80ajge1af3p.xn--90a3ac/pesnici/susreti-pesnika/promocija-casopisa-poezijasrb-broj-7/

1 comment

  1. Srbislav

    Prelepi kutak za pesnički trenutak.

    Još jedno divno veče poezije i druženja ljudi od stiha.

    Čestitke organizatoru i svim učesnicima ove večeri.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Možete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>