РАСПРОДАЈА ОСМЕХА – Горан Минић & Песничка сусретања у сусрет светском дану поезије – ПоезијаСРБ

У Крушевачком позоришту, уочи Светског дана поезије, 20. 3.2018. године у 18:00 сати одржана је промоција књиге Горана Минића РАСПРОДАЈА ОСМЕХА. О књизи су говорили Мића Живановић и Светлана Ђурђевић – рецензенти књиге, а поезију из књиге читали су поред аутора и Далибор Ђокић и Мирко Стојадиновић. Своје импресије о стваралаштву Горана Минића изговорио је Љубиша Бата Ђидић. Водитељи промоције били су мр Душка Ерић и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак постарала се Марија Вујић на клавиру… После промоције, одржана су традиционална „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“. Тај део програма водио је Дејан Петровић Кенац, а своју поезију говорили су присутни песници: Добринка Почековац, Далибор Ђокић, Драгиша Павловић Расински, Јована Марковић, Никола Стојановић, Драгослав Мирковић, Живота Трифуновић, Градимир Карајовић, Михајло Ћирковић, Стефан Кнежевић, Јованка Владић, Мира Смиљанић, Дејан Петровић Кенац и Љубодраг Обрадовић. Тако је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, обележило Светски дан поезије.

Још слика на Фејсу

РАСПРОДАЈА ОСМЕХА

Не жури душо моја
Магла се и онако неће брзо подићи
Чекајући зору
Да се дан отвори сунцу

У ноћи кад месец
Заустави свој лагани ход
Још увек чујем дрхтаво дисање

Напољу ветар подиже гране
Лице ми мокро од топле кише
Док ноћ се свађа
Са далеким звездама

Отишле су толике године
Не питај ме ништа
Душо моја
У празном оку још има снова

Боли ме свака слика сећања
И време пролажења
Не додирујем више звезде
Само осмехе распродајем.

© Горан Минић


Горан Минић, аутор и водитељи промоције мр Душка Ерић и Љубодраг Обрадовић

МИНИЋЕВИ СТИХОВИ И КЛЕТВЕ – С. Ђурђевић

Кад је неком богомдано да утиске, слике, машту и богатство осећања дочара и преточи у речи, само је питање храбрости када ће тај дар у поетској форми ставити на папир и обелоданити васколиком свету.

Горану Минићу је требало поприлично времена, иако му је писана реч и те како блиска. Годинама радећи као новинар на сва три медија, радију, телевизији и недељнику, за шта је поред знања потребна и невероватна вештина, искристалисао се као сјајан репортажиста. У овој најзахтевнијој новинарској форми избрусио је своје мисли и перо да кроз избор правих речи, ритмике и динамике, језгровито дочара суштину.

И такве су му и песме: кратке, јаке, језгровите и заповедне…

„Воли
И кад то не желиш
И кад немаш кога
Воли
И кад тебе не воле…
Воли
И ноћ и дан
И рат и мир…
Све док човек
У теби постоји“.

Лепоте његовог родног Бруса, Криве Реке и српске сребрне лепотице Копаоника уткале су неизбрисив траг у његов генетски код и кликтај…

„Да ми срце затрепери
Као јасика снена
Само се насмеши
Сунце моје изнад Криве Реке“.

У суштини, Горан Минић пише снажну љубавну поезију која је посвећена жени, звала се она Гордана, Наташа, Мира, Лидија, увек је то Жена, једна једина, којој песник огољује своју душу…

„Долазим
Да хаљине скинем ти беле
Траву росну да помрсимо
Долазим опет младу да те крадем
Да из твоји извора нектар испијем
Кад високу траву поваљамо“.

Због те Жене, једне једине, Минић сања да мирис њеног тела у стихове преточи, са њом покорава све снегове и ветрове, због Ње…

„У тишини болују ведрине
Док варке видају
Душу од срме саткану“,

бежи у тишине, тражи узалудно детелину са четири листа и умире од белих даљина, Њу закључава у дну свести где све остаје, и распродаје осмехе у које сузе умотава.  Кроз своје стихове у најновијој збирци „Распродаја осмеха“, Горан Минић нам дарује своја најтананија осећања кроз која провејава дилема о дару и клетви песника и стихољубља.

„Ја сам стих и клетва
У затвору од кише
Стара пожутела новина
Галама у галопу који дише…
Ја сам стих и клетва
А тишина на кућном прагу.“


Светлана Ђурђевић

 

РАСПРОДАЈА ОСМЕХА – М. Живановић

Као жива слика човека чију поезију читам, чији лик памтимо из времена када смо поред малих екрана чекали репортаже или већ не знам како се зове то што је он радио, да би на себи својствен начин информисао са терена, увек обојено уз осмех, увек тако да може да се доживи и место и време и догађај о коме говори или пише.

Данас, при сваком сусрету ословљавамо се са: Где си брате мој, и то искрено и од срца и чак искреније и одрођене браће како је то на жалост у Срба, јер смо ми браћа по души и  не постоји ништа што би покварило чистоту тог односа.

Овај текст управо од почетка указује да имам намеру да говорим о песнику као ствараоцу изузетно по свом сензибилитету, о поезији како је ја као обичан читалац доживљавам и проживљавам.

Нећу да наводим велика песничка имена, да измишљам и приписујем песнику узоре за које можда није ни чуо, да га упоређујем, говорим о композицији стиха, рими, катренима, правилима и нећу рећи ништа како се иначе у рецензијама истиче, изван онога што је у мени побудила његова поезија.

Већ прве речи и стихови  мени јер знам поету говоре да Горан жели да поезијом доболује своју бол због губитка жене коју је толико волео, да на тај начин са њом разговор настави, по не знам који пут јој каже хвала, колико су могли, и колико жали што им се није дало.

У песми “Заувек“:

“Траговима твојим ходам“

У песми “Распродаја осмеха“:

“Боли ме слика сећања
И време пролажења
Не додирујем више звезде
Само осмехе распродајем“

У песми “Могли смо“ песник каже:

“Да смо остали заједно“

“Могли смо иза облака да украдемо
Стидљив месец што извиркује“

“Путовали бисмо на југ
Да ухватимо гласове са Олимпа“

“Сунце да преваримо“

“И тада не бих писао ове стихове“

Види се јасно да Горан живи од слика из прошлости, за коју га као ланцима везује најискренија љубав и најболнији губитак као на пример у песми “Очи боје суза“:

“Ничега више нема
само црквена звона
одзвањају све јаче“

Или у песми “Тишина“:

“Сад знам шта је тишина
У шапати прошлости слушам“

“Тишина прича све наше разговоре“

“Ја плачем у мраку“

И када покуша да песму посвети нечему другом то изгледа као да хоће да заметне траг да превари, али не успева и враћа се на исто јер не уме да слаже и измишља, већ само исписује стихове, који се из душе у мисао преселе и враћа се својој Гордани.

Песма “Мирис ветра“:

“Брус помилован летњим даном“

“Очи бих ти у мраку препознао
Иако опрезна сенка постајеш“

Или у песми “Једна слика“:

“И опет видим слику“

“Носила је огрлице
Од бисерних капи Расине“

И у поезији коју би некако сместили у локалпатриотски миље, тек да се зна где је корен и стабло, које нам је дало ове поетске подове, понека реченица нас одведе у Брус, поред Расине, у Милентију, у винограде и ливаде али одмах је ту негде позив, жеља, жудња, љубав и жена.

Песме “Мирис ветра“, “ГиР“ и “Долазим“.

У делу књиге коју је песник на неки начин издвојио као Криворечки трептаји откривам други део исте душе која истом снагом као што боли и болује сада опомиње, чуди се откуда толико зла, осуђује и пита зашто?

На неки начин, чини ми се, спасава своју душу успоменама које су вешто преточене у песму и сузама које падају на сваки стих.

Песма “И Јавори умиру“:

“Све ми данас заурличе
У светлосној тишини Криве Реке“

“Да се не заборави
Никада не заборави
Рука смрти нечовека“

“Црква у пламену
Умиру невини“

Ту је још опевано детињство и опеване чисте дечачке љубави.

На крају песник жељом васкрсава Милентију у песми “Милентијо моја“:

“Да се поново родиш
неумрла Милентијо моја“.


Мирослав Живановић

 

Биографија – Горан Минић, Брус

Горан Минић је рођен у Брусу, у знаку броја седам, 1947.године. Новинарску каријеру започео је у локалном листу „Стварност“, потом прелази у РТВ Крушевац, где је био и уредник радија. Професионалну каријеру крунише оснивањем Радио Бруса, са групом младих и даровитих људи, потом и ТВ Брус, у свом родном граду. За време активног бављења новинарством био је дописник РТС, Радио Београда и „Политике“. Извештавао је за ЈСЛ „Спорт“, а данас је дописник „Спортског журнала“.

Пратио је и извештавао са бројних привредних и политичких догађаја широм бивше Југославије, а свој хоби – љубав према спорту – преточио је у зналачке коментаре и преносе са утакмица фудбалера и рукометашица Напретка из Крушевца пратећи их на домаћој и сцени Европе.

Минић важи за мајстора репортаже  па је добитник бројних признања на међународним и домаћим фестивалима. Удружење новинара Србије (УНС) га је наградило плакетом и златним прстеном за радијску репортажу „Кога воли Милан“.

Своју каријеру прожима поетским остварењима и активним  стваралаштом. Ово му је трећа књига поезије, пре тога објавио је „Трагања по души“ и „Очи пуне несанице“, као и прозна дела „Брус, сунце и снегови Копаоника“,  „Бруска школа радости“, „Господин у копачкама“ и „Лице лопте“.  Завршио је и за штампу припремио: „Жуборење живота“, „Зашто да ћутим“, „Бисери Копаоника“, „Ми, први“, „Фудбалске боје љубави“, али за сада у општини Брус (част изузецима) нема разумевања за овакав литерарни изражај.

Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач ове његове треће књиге поезије.

Минић се поноси чињеницом да у својој општини никада није добио ни једно признање.

***

ЗАХВАЉУЈЕМ ГОСПОДИНУ ДАМЊАНУ НОВЧИЋУ, ИЗ КРИВЕ РЕКЕ, ЗА ПОМОЋ У ШТАМПАЊУ ОВЕ КЊИГЕ.

Аутор  Горан Минић

Још слика на Фејсу

 

 

Овај чланак прочитало је 29. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://xn--80ajge1af3p.xn--90a3ac/pesnici/susreti-pesnika/rasprodaja-osmeha-goran-minic-pesnicka-susretanja-u-susret-svetskom-danu-poezije-poezijasrb/

Оставите одговор

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.