ЊЕГОШ И ЦРЊАНСКИ – Беловодско читалиште и причалиште

У организацији Вукове задужбине из Беле Воде, КУД-а Ратко Јовановић из Беле Воде и Друштва завичајаца и пријатеља Беле Воде 14.12.2013. године у Белој Води у БЕЛОВОДСКОМ ЧИТАЛИШТУ И ПРИЧАЛИШТУ власника Божидара Новокмета одржано је књижевно вече у част Петра II Петровића Његоша и Милоша Црњанског. Ово интересантно и оригинално вече у коме је доминирала поезија осмислио и водио је др Велибор Лазаревић, а реализацију је активним учешћем у пројекту подржало и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца.

О стваралаштву Петра II Петровића Његоша говорио је др Велибор Лазаревић, а о стваралаштву Милоша Црњанског проф Вељко Стамболија. Његошеву поезију гуслао је Љубомир Љубо Шћепановић, а говорио Мића Живановић. Поезију Црњанског говорили су Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић и Ивко Михајловић. У завршном делу ове уникатне књижевне вечери афоризме су говорили су Ивко Михајловић и Братислав Спасојевић, поезију : Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Вељко Стамбилија, Братислав Спасојевић и Божидар Новокмет, а међу посетиоцима били су и Раде Јовановић, Јелица Крстић, Грујица Ђурђевић, Игњат Видаковић, Славко Милићевић, Иван Јовановић, Милутин Рашковић и други и сви они су изговорили по нешто из свог опуса и стваралаштва…

Једна сламка међу вихорове…

др Велибор Лазаревић


Ивко Михајловић, др Велибор Лазаревић, Вељко Стмболија,
Љубодраг Обрадовић и Мића Живановић


Љубодраг Обрадовић

СРП НА НЕБУ

Ти незаборављена моја
на родном пољу изненада женка,
остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки заглавак врео
од сласти поче да трне
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт,
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидови мртве и облаке што плове
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра,
врела као једра недра твоја.

И док ми се ноћу преплићу на руци
голе жене, и звуци
крвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја као срп.

© Милош Црњански


Љубомир Љубо Шћепановић


Мића Живановић говори део из Горског вјенца

Вук Мандушић

Ал’ је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андри ђе је погинуо-
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише…

© Петар II Петровић Његош

Овај чланак прочитало је 212. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://xn--80ajge1af3p.xn--90a3ac/pesnici/uncategorized/njegos-i-vrnjanski-belovodsko-citaliste-i-pricaliste/

Оставите одговор

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.