Небески јахачи данас се клањају
Васкршњем јутру, небеском сјају
Ројеви пчела воде ме далеко
Тишина туче све мердијане
Знам да те ране још увек боле
Молим те, помози да живот не стане

Склопила недра своја земља јунака
Потоци плача теку
У препуну суза замагљену реку
Над Сеном и Невом
Небески јахачи лете
Умире живот пун туге и сете

Колика туга, да ли ти око види
Саткане жеље свега што живи
Ускоро крећем Титаник да видим
Зову ме планински предели сиви
Док ветар покреће таласе, мора
Нечујно свиће Васкршња зора

© Милосав Ђукић Ћука

БИОГРАФИЈА:

Милосав Ђукић Ђука је рођен 1957. године у селу Здравињу код Крушевца. На раду у Трајал корпорацији је провео 33 године. Дипломирани економиста, тренутно ради у ЈКП Гадска топлана у Крушевцу. Музика и ликовна уметност су му старе љубави. Организовао је до сад седам ликовних колонија и неколико песничких сусретања у родном селу под називом На Ђукином кладенцу, испред удружења Традиција. Пише по коју песму читав живот и то онда кад осећања пишу. Поезију је завoлeо због Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, са седиштем у Крушевцу и почео активније да се њом бави, гледајући примере овог удружења, које како каже веома релаксирајуће делује на њега и мотивише га да настави са писањем песама. Члан је Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, са седиштем у Крушевцу.

Линкови:

• Аудио
• Видео

И наравно, Ђука је послао још једну варијанту (песму, слику и биографију), па их ја, како нисам могао да се одлучим која је боља, објављујем обе, а Ви одаберите... /Љуба Обрадовић/

АКО БОГ ДА

Мирише на снег,
гашњача лампа
на дувару лагано тиња.
Огњиште се гаси
у мраку ти и ја.

Облаци мутни
ваљају се небом,
сакрише месец као светионик,
касна је јесен,
тонем у сан
у очима само твој лик.

Покривен шареном чергом
из твог мираза,
што ми мирисом твојим
одмара тело и душу,
буде ме песме петлова
од снова ништа не оста.

Одлазим рано у шуму,
чека ме напоран дан,
осташе ми ступови суви
не могу ни коњи,
а не стигох ни ја.
Узећу их идућег лета
пре него шума почне да цвета.

Велики је пост,
купус у каци,
проја из пепела.
На веригама гаравим
котлић се лагано клати,
имаће данас и топлог јела.

Кад сване јутро
отварам торове,
стадо се лењо буди.
Не знају оне за пост,
хоће на пашу,
а нека посте људи.

Скоро ће Божић,
донећу Бадњак
и највеће испећи прасе,
нека има, има и нас у кући,
а можда дуже потраје зима.

Само што није снег,
биће сметова, пртина,
биће одмора, празника,
прела и посела.
Мирисаће ракија врућа
и наша кућа цела.

Биће љубави,
дуге су зимске ноћи,
немој да стрепиш више
кад ћу ти уморан доћи.

Жеља ми је,
ако Бог да,
да се стара колевка
поново љуља
и соба напуни
дечијег плача.
Бићемо срећни ти и ја,
кућа ће нам бити,
још јача и јача.

© Милосав Ђукић Ђука

Биографија