УКУС СЛОБОДЕ

Колико смо само пута чули сви ми,
човек не зна шта има, док то не изгуби.
Да ли смо сада сви ми
не вољом својом остали,
без тог нечег,
без чега готово да немогуће живети је,
ни пуним плућима дисати,
нити се као дете искрено радовати!

Тренутке слободе и сигурности
брзином светлости заменише
неизвесност, свакодневна исчекивања,
зебња и страхови.
Осећај угрожености и беспомоћности,
под кожу нам се завуче,
И као тешки окови
као робове нас стегоше,
Пожелиш да све био је ружан сан
и да опет ти будеш слободан.

Хоће ли бити довољно
да нас смири и усрећи
све оно што наизглед довољно ушушкано
али немо нас дочека,
сваки пут када крочимо у домове наше
и за собом врата затворимо ?
Не, неће моћи тај вајни,
пролазни луксуз да замени
никада онај слатки укус
што слобода нашег бића може.

Могу ли све те неживе ствари
ма колико оне вредне
и скупоцене биле,
заменити непроцењиво богатство
оног животног осећаја
слатке слободе наше?
Не, слобода није увело цвеће
у неком стилски сређеном кутку собе наше.
Она је вечито свежи, мирисни цвет
који својим миомирисом опија и мами.

И не само то,
она је исконска борба човека
са самим собом,
за једно слободно биће у себи.
Када сутрадан прође све ово зло,
што затечене и
беспомоћне у свој осионости
снашло нас је,
Знаћемо можда да уживамо у укусу
и дражима слободе наше.

© Снежана Поповић

Категорија: Одрасли песници