УКЛЕТО КОСОВО Модрим рукама разгрће облаке На крвавом Косову тражи свога сина. Усахла и нема , изнемогла мајка Проклета и клета мајчина судбина. Прати мајка крике у црнилу клете Што разносе боли које небо буди. Чедо моје мило , дошла ти је мајка, Нећу дати звери да теби науди. Крваве су , стара , сад кошуље моје, Небеска је војска закрилила мене. Не смеш мила мати кукавна да будеш Чувај кућу нашу , наше успомене. Проклети су пути кораком кад крену , Проклета те аспида прогута и узе. Душа вришти , јеца , остарелој мајци Са лица јој клизе непресушне сузе. Храбро срце твоје ишчупасе звери , Што јуначки стаде на грудобран груде. Сада наша куча остала је празна , Проклетство је црна врага усуде. Кога мајка јадна сад` да оплакује ? Сахранила сине ја сам твога оца. И њега убише крволочне звери У гнусном страдању од крвава коца. Ја те чедо тражим у смртном беспучу. Сломљено ми срце неће издржати Непреболну тугу за јединца сина Па ће теби мајка своје срце дати. А пути су мајке трни непребола Да на небу гледа најдраже јој лице. У пустоме мраку несрећна тамнина Препукло је срце убоге старице. На себе сам клета ја подигла руку Дал` ћу да те нађем у црном беспућу, Не дам да те вежу у окове тешке , Хоче тебе мајка у божанску кућу. Не издржа срце у старице мајке , Грешну себе она око врата веже. У празној кући конопац још виси, Угасло огњиште више се не жеже. © Даница Димитријевић Петровић
Категорија: Одрасли песници