foto1
ПоезијаСРБ
foto1
Удружење песника Србије
foto1
Крушевац
foto1
Удружење песника Србије
foto1
ПоезијаСРБ
e-mail: pesnik@poezija.rs
Pišite nam!

Садржај сајта

Преузмите бесплатно

На овој страни можете у пдф-у бесплатно преузети Часопис за Поезију – ПоезијаСРБ.

Наравно овде Вам нудимо бесплатно за преузимање у пдф-у и нека друга наша издања, као и издања наших сарадника.

ПРЕУЗМИТЕ ЧАСОПИС БЕСПЛАТНО у пдф-у

ПоезијаСРБ Број 17.


Download

ПоезијаСРБ Број 16.

Download

ПРЕУЗМИТЕ ЧАСОПИС

ПоезијаСРБ Број 15.

ПоезијаСРБ Број 14.
Download

ЕКСКЛУЗИВНИ ДОДАТАК - Кратке мисли

Download

ПоезијаСРБ Број 13. Download

ПоезијаСРБ Број 12.
Download

ПоезијаСРБ Број 11.
ПоезијаСРБ Број 10.
Download

ПоезијаСРБ Број 8./9. Download

ПоезијаСРБ Број 7. Download

ПоезијаСРБ Број 5./6. Download

ПоезијаСРБ Број 4. Download

ПоезијаСРБ Број 3. Download

ПоезијаСРБ Број 2. Download

ПоезијаСРБ Број 1.
Rar – Download
Pdf – Download

КЊИГЕ

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

 
Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.
 
Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.
 
Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.
 
Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.
 
Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.
 
Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.
 
У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје
 
Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.
 
Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.
 
Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога
 
Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.
 
Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.
 
Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.
 
Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.
 
Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.
 
Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.
 
Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.
 
Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Опширније: НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА - Мирослав Стојадиновић


КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал' Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!

Опширније: КОСМЕТУ МОЈ - Милан М. Тривунчић


УКЛЕТО КОСОВО


Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену ,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспучу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.

Опширније: УКЛЕТО КОСОВО - Даница Димитријевић Петровић 


МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА

Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи

Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
 Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита

Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!

Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!

А када би се
Од милосрђa
Љубави наше
Занео дар
Засијала би
Цела долина
И  ти би знао
Да живиш млад

Знао би сунце
Да дуго сниваш
Док смртно рањен
Под земљом лежиш
Душо,ти би се пробудио
Да мајку болну
Песмом утешиш!
Соколе,ти би вратио наду
Безнађу спремно стао на пут
И с’ тобом би се
Поново родило
Све заметено
У јад и студ!

Опширније: МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА - Сандра Сања Мајра Миладиновић


ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО


Недајте људи
Пући ће ми груди
Кад из Свинова погледам
На поље Ловачко
Ноћу кад месец
Звездама окити
Небо Ћићевачко
Кад у долини Морава
Мирно спава
За све то увек
Места има
У мојим грудима.

Тад по врховима Јухора
Скаче моје срце лудо
И све то за то јер
Завичај је чудо.

Опширније: ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО - Мирослав Мика Кркић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На Косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу вашом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бод подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко' најдраже чедо му  на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видов дан славе, празник не погазе.

Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да се Косово чува ко' Видовдански завет.

Опширније: ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ - Драгојло Јовић 

 САЊАМ КОСОВО

Ој Косово у срцу те носим
Ти станујеш у мојим генима
Једва чекам да Слобода дође
Да се вратим старим корјенима

Да посјетим Пећ и Митровицу
Да загазим у Лаб и Ситницу
Да запалим претцима свијећу
Кад посјетим свету Грачаницу.

Једва чекам да престану буре
Да посјетим Призрен и Дечане
Да сузама залијем божуре
Да залјечим болном срцу ране
Кад се вратим свом Газместану.

Ал  још увјек плачне су ми очи
 Знам Слобода неће скоро доћи
Ој Косово ја те много волим
И сањам те скоро сваке ноћи.

Опширније: САЊАМ КОСОВО - Бранко Ћировић-Ћиро 

NEGDE NA BALKANU

Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek  iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.

Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem  božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?

Mnogo  puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,

svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.

Eh što nisam ptica  pa da svetom  letim,
da preletim  njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.

Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih  vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra`  povijena.

Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,

Srpska je vučica  junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela, 
gukala bih jako i što ne bih smela.

Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela  ,
mlada da se vratim svome  rodnom kraju.

Otišla sam davno, pa se i sad  krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo

Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca  srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,

da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.

Dušmani nek`  čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.

Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.

Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga

moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom  čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.

Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža   j`  uvek bila kraljica svih cvjeća.

Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.

Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh  zala

pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.

Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni  snežne oluje  što ih nosi zima.

Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.

A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su  mnoge vredne davne iskopine,

istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al`  i ako mala junake nam dala.

Опширније: NEGDE NA BALKANU - Jasmina Dimitrijević


MOLITVA MILOŠA OBILIĆA

 

Stvoritelju, Oče, Svevideći,

današnja  je moć i volja Tvoja.

Molim Ti se ponizno, klečeći,

da me ne izda desnica moja

 

Stvoritelju naš, daj mi razuma

viteštvo i čast da ne izgubim,

zanos boja briše sve iz uma

pa i ono što najviše ljubim.

 

Oče, snage mi daj za krvav boj,

snage, Sina Tvoga da odbranim,

u njega ne veruje turski soj.

Njihovu neveru da sahranim.

 

Svevidu, Ti srpsko znaš poreklo,

od iskona ga prati žena plač

a Srpstvo nikad nije pokleklo,

pomozi da odbranimo nejač.

 

Oprosti Bože, moram da krenem,

Srpski  barjak na koplju se vije,

vitezima na čelo da stanem,

boj se već nemilosrdno bije.

                                                                                               

Krst sveti stavi na  pleća moja, 

ne daj u boju da duhom klonem,

neka bude moć i volja Tvoja.

Oprosti Bože što u krv tonem.

Опширније: MOLITVA MILOŠA OBILIĆA - Dragan Milošević

JUN 1999.

Priča nečujno kao da šapuće
čašu kucne o onu u drugoj ruci
mrmlja duže od beskraja
kafe ni kapi, otvori pivo i rakiju
Prođe čovek, pozdravi ga
sedne na grob, prihvati flašicu
Počnu zajedničko šaputanje,
povremeno se zagrle
iako je podne
nikako da osvane
Ustanu i krenu ka cilju
drugog namernika
Opet kleknu, izvade šoljice,
nastave mada ni
pričati više ne mogu
“Tvoj je imao dvanaest?”
ovaj klimne “
” a tvoj samo tri?”
Oh, Bože, ima li  te, ima li?
Šta će nama decenije ?
” Ćuti, čoveče, molim te
Danas je Vidovdan
Sutra ćemo umreti
Čuješ sine, kunem se,
još zadnji litar i eto me
sutra, suta,
moj velikomučeniče”

Опширније: JUN 1999. - Marina Adamović