Категорија: ЈЕДАН ПЕСНИК – ЈЕДНА ПЕСМА

ЗА СЛОБОДУ – Данка Аврамовић Мијатовић

Loading


Данка Аврамовић Мијатовић, Врчин – Београд


ЗА СЛОБОДУ

Да ти видим очи лепа земљо,
што их у дну крошње скриваш,
од радости за слободу,
радосницом сузом је дозиваш..
Да ти видим лице плодна земљо
украшена ливадама у котлини,
оранице, плодна поља расцветана .
Да ти видим руке чврсте
и твој занос док нам рађаш хлеб насушни,
као мајка што љуљушка чедо своје у колевци,
што заувек Слобода се зове.
Да ти видим чело Пуста реко
плаховита хладна водо.
Где ти Радан љуби небо,
а потоци омеђују село.?

Очи твоје ко драгуљи
плавом бојом засијаше,
када сунце измива хаљине,
од земљане грудве изборане,
И копита коња и тешких оруђа,
руке су ти зов љубави
за слободу коју дочекасмо
обележјем рата из прошлости.
Данас дигни пехар вина
у част мртвих и хероја
за слободу живот дали
у свом болу земљо моја.
Црном тугом тло покрила
над крвавом реком
богомоља заплакала.
Звук јаука утукла си
Спомен гробље, подигла си.!

© Данка Аврамовић Мијатовић

Две аудио песме:

КОВИТЛАЊЕ РЕЧИ

ЗБУЊЕНИ ГРЕШНИК


Биографија:
 Настави са читањем “ЗА СЛОБОДУ – Данка Аврамовић Мијатовић”

ШЕСТИ ДАН – Јовица Ђорђевић

Loading

ШЕСТИ ДАН

Опрости Боже грешан сам био,
горко се кајем, узалуд постим;
душу сам своју мржњом блатио,
немоћан душману да опростим.

Пружих му руку искреног срца,
савест ми рече, дај човек буди;
једном руком у потиљак пуца,
другом сабљу зарива у груди.

Младој лози затроваше чокот,
огњем таме душман земљу жари;
грожђе једе сад ђавољи окот,
за виноград нико и не мари.

Боже свети да л’ те нешто дави,
да л’ те душа сад тишти и мори;
што велику грешку Ти направи,
па човека шестог дана створи.

© Јовица Н. Ђорђевић
24.06.2023. године

Настави са читањем “ШЕСТИ ДАН – Јовица Ђорђевић”

У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА – Бранко Мијатовић

Loading

У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА

Самотног ме расанила мисо,
у сред тмуше кад ушара лови,
стотине сам сличних већ записо,
али ова за најбољу слови.

Шта је човек и зашто се рађа,
смрт на њега пре рођења чека,
вазда мука, ко да се порађа,
од живота човек нема лека.

За пар труни радости се живи,
горе, дoлe, живот нас окреће,
шта згрешисмо и зашта смо криви,
да свенемо ко ливадско цвеће.

У камен ми мисо уклесана,
мисо моја моћнија од мене,
не мож’ с’ учит, већ је Богом дана,
осим ње ће све живо да свене.

Тело моје црницом кад скрију,
немој за мном, немој сузе лити,
па кад вином боема прелију,
мисо моја за навек ћеш бити.

Оставићу песме небројене,
у књигама и у рукопису,
мисли моје ничим обојене,
никад никог повредиле нису.

Читај песме што писах их теби,
како голуб голубици слеће,
да не вoлeх ни писао не би,
а ти моје самртно прoлeће.

© Бранко Мијатовић 2022.

Настави са читањем “У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА – Бранко Мијатовић”

ЖИВЕЛИ ЉУБАВ – Лепа Симић

Loading


ЖИВЕЛИ ЉУБАВ

Знао је да ме привуче
уз себе
на ивици дрхтаја
тихим шапатом подсети
на срећу

Није ме оставио саму
док је падао снег

Писао ми је дуга писма
као да смо били удаљени
а нисмо

На гитари урезао моје име
певали летели
Живели смо љубав
насмејани опчињени
нисмо размишљали
шта ће сутра бити

Били смо у праву

© Лепа Симић, Цирих

“Понижени и увређени” – Слађана Бундало

Loading

“Понижени и увређени”

Одлазе људи
Са дубоким ранама
Са лицима без наде
И пољуљаним снагама

Одлазе тихо
Док све око њих јечи
Одредиште не бирају
Довољне су им
Тешке речи

Одлазе са утиснутим
Страхом
И ножем у грудима
Они су само живели
И били сметња
Другима

Умиру са осмехом
Без имало кајања
Умиру јер
Излаза немају
Они су људи
Избрисаних вредости
Недостојни трајања

© Слађана Бундало

Настави са читањем ““Понижени и увређени” – Слађана Бундало”

ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић

Loading


ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА

Зидамо вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.

И темељи су срушени од вајкада,
све је постало сотони наслада.

Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је несавладива,
људска грамзива.
Сами смо.
Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.

Остаде реченица празна:
имамао субјекте,
сумњиви су предикати
а објекте смо порушили…
остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…

Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива,
о начину извршења ни помена
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нас умива
и лице испира.

Рекоше да повратка на старо нема,
ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.

Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености
јер кажу да смо ружни
због рана неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никада им не можеш чути кораке
јер газе по сенци
која неће да се склони с пута.

Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола
без ореола,
од Вавилона до Босфора.

(C) Драгош Павић

Настави са читањем “ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић”

MIR I TIŠINA – Željko Perović

Loading

MIR I TIŠINA

Često se desi da umoran sjednem
Na klupu u parku
Poj ptica da oslušnem
A vjetar hladan i jesen hladna
Zubata od prošlosti kazna
Šiba mi lice i ratuje sa tijelom
I srcem mojim

U meni sve zamrlo
Hladilo okovalo tijelo
A pogled kao da noge ima
Stidan od sretanja u stranu bježi
Da me neko ne prepozna
Da me ne tješi

Nekada sam u prolazu
Baš na ovom mjestu
Krajičkom oka gledao u kose bijele
I šešire do pola glave upale
Što bradom i rukama drhtnim
Štap čuvaju

Evo i vrijeme je promijenilo boje
Na granama lišće požutilo je
Kao slike u albumu prošlosti moje
Ili se nebo nije umilo ili su krive
Naočale suzne

O Bože dali sam vrata zatvorio
Ili se hladna uselila vjetrina
Umjesto mene utoplila
Mir i tišina!

© ŽeSP

Настави са читањем “MIR I TIŠINA – Željko Perović”

ЗВЕЗДЕ – Лидија Бјелица

Loading

ЗВЕЗДЕ

Подигни руку
Додирни звезде.

Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.

За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.

Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.

Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку-
већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам

© Лидија Бјелица Шљивић

ДАМАРИ ТИШИНЕ – Љиљана Тамбурић

Loading

 

ДАМАРИ ТИШИНЕ

Дамари тишине кроз жиле ми бију,
Срце ми пуцкета к’о да је од стакла,
Не подносим добро ову аритмију,
Свака реч ме написана
Поново дотакла.

Дамари тишине буде ме уз буку,
Расањују и, одлучно,
Воде ме за руку.

Разапета душа на граници јаве,
Између буђења и нестварних снова,
Притискају речи, почињу да даве,
и настане тада једна песма нова!

© Љиљана Тамбурић

Настави са читањем “ДАМАРИ ТИШИНЕ – Љиљана Тамбурић”

НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ – Градимир Карјовић

Loading

 


НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ

Ноћас ти долазим у снове…
Звезданом стазом ћу доћи,
да љубим те, мазим и пазим…
И да скратим ти хладне ноћи.

Моја љубав је искрена, чиста,
у срцу ми као вечна ватра пламти,
и као најсјајнија звезда блиста!
Само твој загрљај може да је угаси.

Пусти ме да уживам у сну…
Не брини, једном ћеш бити моја!
Пламтећеш и ти у наручју мом!
А ујутру, нек сунце пробуди
спокојни осмех на лицу твом.

© Градимир Карајовић