Промоција књиге Горана Минића „КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ“

Снимак промоције – ПоезијаСРБ

У организацији Народне библиотеке Брус и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, дана 11. јануара 2019. године у 18:00 сати у читаоници Народне библиотеке у Брусу, одржана је промоција књиге Горана Минића „КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ“. У програму су поред аутора учествовали и Љубиша Бата Ђидић, Мирослав Живановић, Вељко Стамболија, Далибор Ђокић и други. У другом делу програма је Тв филм Горана Ерчевића „ПЛАЧ ПРАЗНЕ КОЛЕВКЕ“ за који је синопсис написао Слободан Ценц… Поред бројних званица, промоцији је присуствовао и Епископ крушевачки Господин др Давид Перовић.

Приказ догађаја РТК КРУШЕВАЦ

Преузето са сајта Крушевачке епархије

Поводом 400 година цркве у Кривој Реци, и 76 година од погрома села Крива Река у Другом светском рату,у Дому културе 11. јануара текуће године у Брусу, уприличена је промоција књиге Казивања о Кривој Реци копаоничкој аутора господина Горана Минића и пројекција филма Горана Ерчевића Плач празне колевке.

Промоцији књиге и пројекцији филма, присуствовао је Његово Преосвештенство епископ крушевачки Господин др Давид са свештенством. Промоција књиге је била праћена обраћањем аутора књиге и филма, господина Минића и Ерчевића, пригодним стиховима и казивањима из књиге. Изнешени делови књиге као и потресне исповести преживелих мешана забележенена филму, никог нису оставиле равнодушним.

После промоције књиге и филма,а захваљујући господину Дамњану Новчићу, приређена је трпеза љубави за све присутне. Господин Новчић је финансирао издавање књиге и снимање филма, као и изградњу ограде и капије, код цркве у Кривој Реци.

За време вечере, Преосвећени Владика се обратио окупљенима за трпезом, указавши наузвишеност жртве и страдања, љубав и трпљење Српског народа,кроз историју, па и данас.

Заблагодаривши Господу што нас је окупио, и домаћинима који су окрепили наше душе и тела, напустили смо пуног срца,ову подкопаоничку варошицу.

jереј Милан Качаревић

РЕЧ АУТОРА

 

У Кривој Реци, престоници Копаоника на 1300 метара изнад мора, кад нема облака небо личи на плаво стаклено звоно које покрива читав простор. Уме, над Кривом Реком, небо и да порумени потискујући плаветнило као да хоће да га сабије у утробу горостаса…

А онда, у подне, кад сунце застане насред неба, голубија боја је најлепша док ветрушак трепери у истом месту – невидљивим нитима окачен за небески свод. Понекад се учини да ожеднела земља зева ка облацима дозивајући кишу која на овом земаљском пространству најлепше милује црвено криворечко злато – малину. У једном тренутку, на Пешинцу, ветар се потпуно умири, тапка у месту. Тада се приреди празник за очи када се распукне поглед чак тамо до Урлана и Новчића са једне, Црног врела код Никетића, Топлика код Ђурића и Лазаревића, оне воде што никад не мрзне, па све до Бегове воде и Црног врела кога несебично милује Бели ветар што пристиже са југа да узбурка Вијор, тај вртложни ветар, који уме да заталаса да се и сами кровови озбиљно затресу.

А тресла се Крива Река под налетом природних моћи када су је погодили земљотреси. Много теже и суровије дрхтала је у налету људи – животиња – који су сурово, да суровије не може бити, палили, рушили, убијали, клали… Немци, Бугари, Белогардејци потпомогнути свакојаком нељудском гамади, спалили су село до темеља. Тај октобар 1942. заувек ће оставити неизбрисив траг, печат звери које су је походиле, од чијих злодела се још увек, 76 година касније, тешко опоравља.

Данас, Крива Река потпомогнута чудесним нитима исконских сила живота лагано се одупире, бежи из крви помахнитале СС дивизије „Принц Еуген“, и ветрова зла, градећи нови живот, попут митске птице Феникс.

Израста лагано градећи нову будућност, а не заборављајући сву трагику престоног села Копаоника као једног од највећих стратишта из времена злогласног фашизма Другог светског рата.

Ова казивања немају за циљ да се до детаља, најпрецизније из угла саговорника, задржавају на историјским чињеницама, о томе пише и истражује Милован Матић, то је заувек забележила и Будимка Ковбаско. Ова казивања су речи академика, књижевника, песника, мештана Криве Реке и ученика овдашње школе. То је њихова визура криворечке трагедије, део доживљеног и део испричаног млађим нараштајима.

На размеђи мојих криворечких сазнања, и свега што сам током новинарске професије бележио, оног што сам читао из пера књижевних великана и историчара, оног што сам чуо од самих мештана, остављам траг да му суди време, јер…

… Данас се криворечки малишани играју несташлуцима истоимене реке бистрооке и лепе као невеста, у сенци својих обала. Запенушана за час усни свој ведри и лепи сан о новом пролећу. Разуздана у овом делу планине утапа се у дебеле шуме и ливаде окићене предивним цветовима. Вијуга међу стенама стражарећи вековима па се наједном изгуби у трави тражећи сама себе.

Овде су и снегови нешто што се ретко где среће, искричави, бескрајно бели и најлепши када лагано прерастају у Лоркина зеленила подсећајући једино на љубав, на нови живот који се рађа. Е, то је Крива Река коју ја данас видим и о којој сам слушао и писао.

И док лагано нада мном, једне ведре ноћи, тишина плете свој колоплет небо је озвездано хиљадама титравих светиљки, не дам да ми време побегне… Присећам се оног цара што је хтео да се увери у памет девојке постављајући само једно питање: „ Колико вреде ова брда?“ – „Вреде колико и три мајске кише“. Зар само толико? Алузија је јасна – девојка није брђанка, није горштак. Крива Река нема цену.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА – Горан Минић

За Криву Реку је одувек важило неписано правило „ Ствари морају да се промене да би све остало исто“. Мењала су се времена, навике и људи, а опет је остајало исто. Нажалост тако је и данас. Надали су се Криворечани, и веровали у препород села, у могућност развоја туризма за које „Краљица Копаоника“ поседује неслућене могућности. И остали су, само да верују. Обећања су, зависно од тренутака, стизала са свих страна. Дошао је асфалт, постоји прелепа Здравствена амбуланта захваљујући изузетном залагању медицинске сестре Светлане Новчић. Саграђана је нова школа, 1984. године после земљотреса, која плени својим архитектонским решењем, а млади ипак одлазе. Ученика је све мање и питање је докле ће прелепа школа имати отворена врата. Природни дарови ни из далека нису искоришћени, туризам овде као да је потпуно страна реч. Да није амбициозног брачног пара Радице и Саше Томић у том сегменту развоја не би било ама баш ничега.

Са друге стране нешто што се никако не сме заборавити, прошло је 76 година од стравичног страдања села у Другом светском рату.

И питање јесмо ли се Кривој Реци и жртвама адекватно одужили. Четири века је од изградње сеоске цркве, још више векова је од постанка села… У неким, мало инвентивнијим, и организованијим, срединама то би претворили у храм туризма и културе. Овако, бар за сада, Крива Река није добила ни делић онога што јој по много чему припада. Уосталом, и казивања забележена у овој књизи то нам на својеврстан начин потврђују. Зато и хоћемо да верујемо – да ствари морају да се промене, али не да
би све остало исто. Крива Река, и људи у Кривој Реци, заслужују много више од пуких обећања која више и не броје.

Најзад, фотографисана слика „Страдање Криве Реке“ коју је насликао мајстор апстрактног сликарства Словенац Јоже Хуфалец из Великог Градишта (братска општина Ленарт) у Словенији, нажалост више не постоји. Јоже је ту слику на стаклу формата 4,39 x 2,93 допремио из Марибора као поклон Дому културе Брус са намером да се она, једнога дана, пресели у криворечку школу.

То никада није учињено, слика је разбијена па некако састављана, да би неразумном одлуком коначно била избачен из хола Културног центра претворивши се у разбијене комадиће стакла негде доле испод оних зидина. Шта рећи?! Сачуваћемо је бар на овај начин верујући да аутор никада неће сазнати какав је крај доживело његово дело.

Користим прилику да се неизмерно захвалим мојим саговорницима који су допринели стварању књиге. Онима са којима сам разговарао током лета 2018. али и онима чије сам забелешке и разговоре сачувао, а више нису међу нама.

Љубодраг Обрадовић: ГОРАНОВА КАЗИВАЊА ЗА НЕЗАБОРАВ

Свако село има своју историју. А историчари је, ако им је интересантна, изучавају и записују за поколења.

Али ту историју живе неки други људи. Неки живе и преживе, а неки оду у приче преживелих.

Горан Минић није историчар, али је у овој својој књизи КАЗИВАЊА О КРИВОЈ РЕЦИ КОПАОНИЧКОЈ објединио записе “академика, књижевника, песника, мештана Криве Реке и ученика овдашње школе”. Пренео је дословно њихову визуру “криворечке трагедије, део доживљеног и део испричаног млађим нараштајима”.

И додао им оно своје, поетско и новинарско, што је годинама скупљао у души и срцу и бележио на папир. И тако оставио историчарима ову књигу као прилог за проверу својих теза и записа и евентуалне корекције.

А историја Криве Реке обилује важним догађајима за њен опстанак, које је Горан пажљиво сакупљао и систематизовао у овој књизи.

“Тресла се Крива Река под налетом природних моћи када су је погодили земљотреси.

Много теже и суровије дрхтала је у налету људи – животиња – који су сурово, да суровије не може бити, палили, рушили, убијали, клали…

Бугари, Белогардејци потпомогнути свакојаком нељудском гамади, спалили су село до темеља. Тај октобар 1942. заувек ће оставити неизбрисив траг, печат звери које су је походиле, од чијих злодела се још увек, 76 година касније, тешко опоравља.”

Сам чин страдања Криворечана у сеоској цркви најбоље је описао академик Добрица Ћосић, књижевник у свом роману ДЕОБЕ. У поглављу Откриће Добрица Ћосић описује блокаду планинског села и паљење сеоске цркве.

“По селу низ речицу и по страни, расту димови. Тамни и усправни, виши од јабланова. У дубини неба даве се њихови меки класасти врхови, а висина нема дна, па се понеки, као преплашени загрле, извијају и њишу при дну, у крововима и стоговима. Ватра у чопорима напада село, дивља, гризе куће и зграде, ломи им висину, куца облаке: оџаци прво поклекну, улегну, па се сурвају у шикаре пламена, у праштање црепа и ћерамиде (…)

Црква се бори рапавим подераним јауцима, крвавим дугим комадима гласа, оног последњег, исчупаног из костију. Људи наваљују на стубове, таје се, жене цепају мараме и блузе, коса је на глави и не чупа се лако као трава из камена. Неке заборављају на децу, спуштају их из наручја да ослободе снагу, а деца не падају, не падају ни камени под цркве. Она остају у уским усецима између груди и леђа, над ничијим. Куршуми из митраљеза у пљусковима налећу на цркву, и немоћни да стишају трновску снагу, сасвим ледни према њеној гласности, који се пробија кроз прозор, кроз пукотине врата, кроз камени зид, пресипа у ливаде у ту бескрајну светлост разбуктану над пустим пољем, запаљеним селом и мртвима у њему, испод једног високог и непотребног сунца (…)”

Наравно, књига обилује и другим, готово епским записима, о том догађају и судбини Криве Реке, па Вам искрено препоручујем да је пажљиво прочитате од корица до корица и бићете богатији за спознају колико зло доноси рат, сам по себи.

Посебно је упечатљива беседа Љубише Бате Ђидића УМЕСТО ПЕПЕЛА ПРЕТВОРЕНИ У СВЕТЛОСТ коју је изговорио 2011. године на отварању споменика страдалима у Кривој Реци. Ево, шта је, између осталог, Љубиша Ћидић изговорио тада: “Део наше историје морамо знати, морамо је чувати, у овом каменом стећку су имена 311 српских биографа, несталих у том једном једином дану 12. октобра 1942. године, 311 делова наше историје, невине и крваве.

У овим именима су свеће које горе за нас.

Још живе.

Криворечки сељаци су уместо пепела претворени у светлост…”

Из те светлости, а из саме књиге зрачи и савремена тема о одумирању села, која је актуелна и присутна у целој Србији, а посебно у Кривој Реци, јер као што написа Горан Минић:

“И питање јесмо ли се Кривој Реци и жртвама адекватно одужили. Четири века је од изградње сеоске цркве, још више векова је од постанка села… У неким, мало инвентивнијим, и организованијим, срединама то би претворили у храм туризма и културе. Овако, бар за сада, Крива Река није добила ни делић онога што јој по много чему припада. Уосталом, и казивања забележена у овој књизи то нам на својеврстан начин потврђују. Зато и хоћемо да верујемо – да ствари морају да се промене, али не да
би све остало исто. Крива Река, и људи у Кривој Реци, заслужују много више од пуких обећања која више и не броје”.

Много је тема и дилема за размишљање оставила ова књига. Једно је сигурно, важно је да је написана и да су од заборава сачувана сећања, пре свега мештана који су тај октобар 1942. године преживели.

 

 

Овај чланак прочитало је 81. посетилаца сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://xn--80ajge1af3p.xn--90a3ac/pesnici/promocije-knjiga/promocija-knjige-gorana-minica-kazivanja-o-krivoj-reci-kopaonickoj/

Оставите одговор

Your email address will not be published.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.