ДАМАРИ ТИШИНЕ
Дамари тишине кроз жиле ми бију,
Срце ми пуцкета к’о да је од стакла,
Не подносим добро ову аритмију,
Свака реч ме написана
Поново дотакла.
Дамари тишине буде ме уз буку,
Расањују и, одлучно,
Воде ме за руку.
Разапета душа на граници јаве,
Између буђења и нестварних снова,
Притискају речи, почињу да даве,
и настане тада једна песма нова!
© Љиљана Тамбурић