ZLATNA VRATA – Ilja Holodkov

Od detinjstva ispunjen čežnjom
putovanjima koja su pratila njegov život,
starac sa klupe u mračnom parku,
čuvar drvenih vrata i puteljaka, često se seća
snova koji su ga gonili;
najčešće se ipak seti sveprisutnog Erosa
i priča ponekad o njemu glasom iza koga obitava
urodjeno strahopoštovanje
i sinkopirana požuda.
U njegovoj priči prepliće se stvarnost
sa emocijama, njegova priča je
ogromna gradnja bez soba, sveta
gradjevina u kojoj ni jedna
duša ne zivi, i ni jedan bog. Sastavljena od svih epoha,
njegova gradjevina s´
blagom (zidovi blješte belo
u vrtu, u vrtu obrasli
finim jednotonim zelenilom
mauzolejski mermer i ukrasi od zlata na njemu)
izdiže se, ali pogled ne obuhvata sve.
Njegove oči je mirno posmatraju
uživajući u njenoj lepoti, on
bez sete polaže poslednji kamen.

Njegova čula koja će oživeti hladnu prirodu
i udahnuti toplinu neutralnom zraku. On leže
pod gradjevinu, u punom krugu njegova duša
promatra rastanak.

Starac leže na klupu pred drvenim vratima
osluškuje korake čuda koje je živelo njegov život-
i onako besmisleno i životinjsko nasledje. Eros
prelazi preko svog odraza u prozoru, vidim, starac sija
u svojoj razočaranosti kroz hol za goste.

U najplementijoj tvorevini, sveti starac umire.

(C) Ilja Holodkov