DLANOVIMA PRITISKAM BORE – Lepa Simić

DLANOVIMA PRITISKAM BORE

Večeras na mesečini,
dlanovima pritiskam bore
i setih se
da su ti oči,
uvek bile nasmejane.

Uzimao si sve,
iz prepune duše moje,
kao da je tvoje.
Skrivala sam se ispod tebe,
da bi me ti osećao…
I ne znam kud su vodili dani,
pevali su vetrovi neku melodiju,
mi bili rumeni od vina.
***

I kako sad da nazovem,
onaj sjaj u očima,
kojima sam grejala ceo grad.
Toliko je ljubavi bilo…
…Jos ponekad učini mi se,
da je nebo blizu
i da zbog tebe pevaju ptice…

Tada je ljubav govorila
umesto mene,
Misleći da vidim sve

Kad sam se probudila,
ugledala sam…
tvoje mesto na krevetu,
zjapi prazno.
Otvorila sam prozor i videla
– gubiš se u daljini.

Pogledala sam ka suncu i rekla:
‘Dopusti mi da ga ispratim…
dostojanstveno’.
Unutra je uletela neka ptica…
I posmatrala…
ćuteći,
kako se,
srušio moj ceo svet…

(C) Lepa Simić