Ko’ me tera… – Lepa Simić

KO ME TERA

Ko me tera
da preturam
proleća biserna
i tražim
gnezda leptirova.

Ko me tera…
Lik mladosti
na dnu torbe,
zatrpan leži.
Preko su pesme,
zaboravljenih naslova.
Ispod zelene  paučine
naziru se tople oči
i portret
jedne lepotice grada.

Ote se uzdah…
zatečena,
sama sebi
svoj svedok,
istina…

Krupne suze,
napuniše
oranice mekih jagodica.
U očima mojim…
sad život drhti,
lutalice sudbino…

Ko me je terao
da razgrćem paučinu
na tavanu,
posle toliko…
posle svega.

Nisam htela,
natera me ćutanje
i tišina bosih stopala
moje sobe…

Natera me lavež srca,
a  moj život,
kao da se…
ugasio…

(C) Lepa Simić 2006