LISTOVI DUŠE GRUBO NAPUKLI – Lepa Simić

Sećaš li se kako je izgledalo to veče?
Sunce je odlazilo iza
crvenog neba…
Vetar je spavao pod oblacima,
a mi hranili labudove,
sive i bele guske.
Igrali se naši osmesi
opijeni
prolećnim dahom.

Ispred stare kolibe,
seo si na tronoškoj stolici
sa gitarom u ruci…
Ja tebi kraj nogu
sa tvojim likom u grudima
licem naslonjena na kolena
pevao si ”ti si mi u krvi”
i pričali smo o Brodu na pučini
…da plovimo zajedno’
(ljubav pobedjuje sve)

Sećam se,
brzo sam otvarala poklone.
…čuvam belu haljinu
sa crvenim bulkama…

Neko proklestvo
šta li je?
‘nikad ne ide sve dobro!

Ja sam gazila
krupnim koracima kroz život …
A ti si stao.
Nisi hteo napred,
a ja nisam se vraćala nazad…

Ako se sretnemo neočekivano
ako nam se ukrste putevi…
Zaustavi me…Spali mi razum,
da se oporavim od svega.
Ne slušaj govor srca,
dotući ću te istinom..
Dosadile su mi oči bez ljubavi…

(C) Lepa Simić