MESEČEVA RUKA – Lepa Simić

MESEČEVA RUKA

U pećini duše moje,
praznina…
Razmisljam i vrišteci pitam,
ko ti je zabranio,
ko presudio.
Sve što smo rekli,
ništa ispunili.

Na rubu sećanja,
zapalile se misli,
sada gori,
i tvoja bela majica,
koju je moje telo,
čvrsto stezalo.

Govorio si…
Ja sam tvoje ognjište,
tvoja svetilja,
mesečeva ruka,
puštao si korenje,
pio – i kleo se,
gulio kolena…

I pomislih,
stobom nikada neću
upoznati predele bola.
I verovah da si zažmurio,
pred istinom,
što sam malo starija.

Šta – sad,
ostavio si obećanja,
misleći,
kako ne znam ,
da ti savest nije čista.

Trebaće ti kroz život,
učili su mnogi…
Ništa jače ne boli,
nego kad u povratku,
u mojim kristalnim očima
pročitas,
‘zabranjen ulaz’.
Ne živim više sama…

(C) Lepa Simić