NEKI ČOVEK – Lepa Simić

NEKI ČOVEK

Čekao je,
‘sam’ na kamenoj klupi,
zagledan u reku..
Neki čovek, tužna lica,
sa cigaretom u ruci…

Nije osećao miris lipe,
nije se okrenuo,
nije primetio,
da gledam u pravcu
njegove tuge…

Njegove obale
su žedne i puste…
Ostao je zalepljen za zemlju,
prazan bez ikoga u sebi.

Ispraća jednu ljubav…
Neprebolivu…
Zavila sam svoje lice,
čudnom setom,
u nevidljivu ženu
i produžila nečujno…

Htedoh,
ruke da ispružim,
lakše se pati ‘u dvoje’,
al’ shvatih…
Velike Ljubavi,
ne mogu se ugasiti
kraj bistre vode,
ako su misli razdvojene.

(C) Lepa Simić