U NEPOVRAT – Lepa Simić

Loading

U NEPOVRAT – Lepa Simić 2006-06-28 14:54:45
Postavio: ljuba-trebotin – Pročitano: 1019

U NEPOVRAT

Otišla sam,
sa zalaskom Sunca,
zagledana u prelepa polja,
kao iz bajke,
sa drhtavom bradom
i ispruženom rukom
moje majke…

U svet,
otišla sam,
pod tudje nebo,
gde lipe ne osećam,
ne mirišu pogače,
ne vidjam laste,
gde uvek sa strahom
pojačam ton,
kad pustim pesmu Vidovdan.

O Bože,
koliko sam puta,
bila spremna
da napustim ovaj grad…
Samo da ugledam majku
i sve moje…
Školu, ulice, mesto rodjenja
i uberem jednu crvenu ružu,
pored naše male bele crkve.

Još osećam,
taj opojni miris,
zanosna polja – topli jug,
još u srcu nosim sve,
još sam željna…

U snovima,
zovu uspomene,
seta ne silazi,
strah bruji u grudima.
Odveć kasno je,
previše proleća i leta,
jeseni i zima je prošlo,
da bi moje meko srce,
izdržati moglo.

Potok,
možda više ne žubori…
Moj omiljeni potok…
Možda je izvor presušio…
Možda su polja opustela,
a kapija treperi,
kao da je od kartona…
Možda je u odžak udario grom
i polomio ogledalo
u mojoj devojačkoj sobi…

Osećam mir,
moje bele crkve,
sa božanstvenim Ikonama.
Možda je crkva pokopana,
a puti preorani,
grobovi predaka poravnjani,
a na ognjštu tudji likovi…

Ako prećutim
i ubijem žive želje,
‘sačuvaću uspomene’,
na vreme najlepših pejzaža,
rodne grude 80-ih godina….
Kad mi je duša bila cela…

Treba nastaviti život,
dok srce izjedaju sećanja,
na celu okolinu
Kosovske Kamenice.

(C) Lepa Simić

Оставите одговор

Your email address will not be published.