IZGUBLJENI TRAG – Branka Marković

Šušti jeza u toploj
letnjoj noći,
i drhtajem kao list treperi
umorno telo;

strah i zebnja u srcu se gnezde,
pružajući svoja krila samoći.
Jedna, dve , tri zvezde…
čitav nebeski tamni veo,
sa svim teretom i bez milosti,
na ovu slabašnu dušu pao.

Dušu bez tračka hrabrosti..
koja ne ume za sebe da se bori;
Sažali se na ovu zvezdicu na zemlji,
Ti, savršenstvo bez slabosti.

Ne tražim od tebe da me neko voli,
ni slavu, ni moć, blaženstvo i raj,
samo da svoje anđele po mene pošalješ,
da patnji dođe kraj…

(C) Branka Marković