UTOČIŠTE – Jelena Šabić

Nigde svetla, nigde sunca,
Nigde sjaja nema,
Sve je pokrila tama
I sve skriveno drema.

Pogledom lutam i tražim
Tračak svetlosti, tračak nade,
Ali svuda crni mrak
U bespuću večnom nastade.

Osećam da neki kutak krije,
Tajanstveni kutak skriven duboko,
Iskru blistavu pažljivo čuva,
Da je ne opazi nijedno oko.

Nema mira srce moje,
Oseća neku tajnu vezu,
Oseća neku zlatnu nit
Što struji negde između.

Pustih srce da me vodi,
Da me do neslućenih visina nosi,
Nemir u njemu stvori vihor
Koji poče mraku da prkosi.

Nosi me vihor, vodi me srce,
Dobih krila da poletim,
Odjednom poče nada da postoji
Da ću blistavu iskru da osetim.

Vuče me nešto neobjašnjivo i slatko,
Zvuči kao filharmonija ptica,
Privlači me jako i opojno,
Sjaji se kao ta zlatna žica.

Prolete vreme, čitava večnost,
Strpljivo pratih znake pored puta,
Nestadoše senke, pobeže tama,
Kao zamahom čarobnog pruta.

U tom trenu dodirnu me sunce,
Pecnu me vrelim zrakom svojim,
Tada ugledah iskru, spazih je u tami,
Zasija blještavo u crnim očima tvojim.

(C) Jelena Šabić