ANTIMATERIJA – Jasmina Firedi-Sandić

ANTIMATERIJA

Odgrizam parče neba
ružim plavetnilo…

Ulice postaju nasilje.
Ruke skitnice.
Progonim ptice što prljaju
moju tišinu…
U njoj skrivam sav svoj jad.
U njoj postavljam temelje ludila.

I želim da…
O, kako baš sada želim da
zamrzim njegov deo svemira.

On ima u očima
vrtlog koji briše sećanja…
Spas ya besmisao
divljeg lutanja u krug
od sebe do zablude
od zablude do sveznanja
od sveznanja do kajanja
od kajanja do sebe…

Neću da našu istoriju
bol zajedništva
dezintegriše antimaterija
a to se kada mu oči ugledam
iznova dogadja…

I iznova bol mi donosi…
i iznova jad u tišini…
I iznova komadam nebo…
Kroz maglu slike
kao zastave vijore
ugradjene u mene.

(C) Jasmina Firedi-Sandić