APOLON – Jelena Simonović

Loading

APOLON – Jelena Simonović – Pročitano 639
Postavljeno – 14. March 2006. g. @ 10:07:08 CET od ljuba-trebotin

APOLON

Apolon je pao na kolena,
Grči prste. Tražio je reči…
Bledo lice Ona je  podigla,
Peva Odu srcu ukletome.
Proklela je Sebe zbog smrtnika.
Ruke steze, bolno, grčevito.
Čemu pogled kad se i ne vidi?
A Bog pred njom klecao – nemoćan,
Njene smrtne ljubavi nesvestan.

Grcala je duša u svetinje…
Prolile se sve kise srebrne.
Odbila je Boga pod stopalom…
Apolon se većma rastužio.
Želju srca nije ispunio.
Traži oči njene da pogleda,
a oči su njene oslepele.

“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,
sudbina me gorko ucenila!
Volela sam Njega bez predaha,
volela sam jednog jedinoga!
Tvoju Ljubav srce mi odbija.
Ja bez njega živeti ne mogu!
Apolon se triput poklonio,
ruke joj je u svoje uzeo.
“Ti si dragi kamen, nebrušeni,
nedostojan ja sam da ga brusim.

Nedostojan ja sam, a i on je,
nije vredno da Sunca ne vidiš.
Podariću tebi ovu ružu,
za uho je nevina zakači.
Kad kraj tebe prodje Nesudjeni,
za tobom će Jadan uzdisati.
Od Ljubavi želju ću ti dati,
a ti pazi da se ne ogrešiš.”
“Apolone, ja ružu ne želim!
Ako mene safiri ne vide,
ja ostajem kamen nebrušeni!
Neće srce da ga čudo vara,
srce hoće iskreno volenje!

Hvala tebi što me čisto voliš,
i izvini što ja ne uzvraćam!
Neću Ljubav za ular da držim,
pa nek’ mi je to poslednja nada!”
“Čestita si, Devo, devojčice!
Srce puca kad ti suze gleda…
Dao bih ti deo besmrtnosti,
sebe deo, rado bih ti dao!
Al’ patnja će agonija biti,
jer tebi se pomoći ne može…
Bezgrešna si, al’ greh ćes imati…
Jer ceš srce u ognju spaliti…
Spaliti ga, pepeo rasuti…
Da ti duša jeca vekovima…”

“Nisam kriva ja za svoje grehe…
Preslaba mi volja čovekova.
Ja ne mogu izbrisati dušu,
nit’ ti mogu obećati spokoj.
Proklela me suza što trag pravi…
Proklela me, pa je zabolela!
Jesam grešna i ja, al’ ti ne znaš…
Jer dušu sam tudju povredila…
Sve bih dala da je, Jadna, vratim…
Al’ iz mog je gnezda odletela.
Kako grešku svoju da ispravim…
Kako srcu, srce da povratim?!

Oprostio on nije i neće.
Zato jecam ja pod nebom plavim…
Idi svojoj nebeskoj postelji,
a u grudi moje grom pošalji.
Nesmotreno, predala sam ljubav.
Čemu onda život dalje ide?
Idi, Bože, munju mi pošalji.
Svakako je videti ne mogu.
Pošalji je Dragom u san setni,
da zna da sam dušu ispustila.
Neka jeca i neka se smeje,
zbog njega sam oči isplakala.

I leptir neka mu na dlan, bled, doleti,
da na setnu mene ga podseti!”
Rastaše se Ona i Apolon…
Rastaše se lomni u suzama…
Širi nemo ruke, grom da primi,
a Apolon crno vino pije.
Crno vino pije da preboli,
što će gromom Ljubav da ubije…
Čestitost ga srca usmerava,
pa je njene molbe ispunio…
Grom je grudi bele pogodio…

Njene suze po zemlji rasuo.
Munja para nebo, u san ide,
da dečaku poruku prenese.

“Ustaj, Dušo, draga te pozdravlja.
Ne voliš je, ona voli tebe…
Voli tebe, ili te volela…
Iz straha si njen dar Ti odbio…
Iz straha si Ljubav izgubio…
Nago telo leži, zemlju hrani…
Da snovi ti plemeniti budu.
Sad ne puštaj suze za Devojkom…
Nije važno, a nije ni vreme.
Kad je vreme bilo ti si krao,
komadiće nevere iz vere.”
Slaba duša, slaba i ostala…
Al’ njena se nikad povratila!

© Jelena Simonović,

Оставите одговор

Your email address will not be published.