BEZ REČI – Ranislav Šela

BEZ REČI

Otac moj i ja,
Kao dva stranca,
Stojimo na aerodromu,
U Bombaju,
Jedan pored drugoga,
Bez reči…

Tada mi je došlo,
Da pustim jednu suzu,
U znak prepoznavanja,
Ali nisam.

Posle mi bi strašno krivo,
Zajedno sa,
Petlovima sa krova,
Što ih umalo nije odneo vetar,
U udarima…
Ali briga njih;
Oni imaju krila!
A ja,
Zamalo da se otresem,
Po onom prašnjavom podu.

A i tada je u Bombaju,
Harala neka opaka epidemija,
Pa sam nosio kapu na glavi,
Sa bezbroj priča,
Kao kod Markesa.

(C) Ranislav Šela