BOŽURSKI EGZIL – Milko Grbović

Loading

BOŽURSKI EGZIL – Milko Grbović Pročitano: 1411
Postavljeno – 03. April 2006. g. @ 00:17:00 CEST

BOŽURSKI EGZIL

Kolonaprognanih beži,
bolesni, žene, deca,
u praznoj Samodreži
Prota moleban jeca.

Odgovor freske cvile,
ni zvono više ne bije,
beže duhovi, vile,
iz kućnih temelja zmije.

Starca s kraja kolone
hvata iskonska jeza,
prizor iz sumraka zone
pred hrastom Svetoga Kneza.

Šiptarske dece grupa
vična mržnji i zlobi
božure rume čupa
pa im korene drobi.

U transu rituala
u srcu jadne biljke
obesna ruka mala
bode drvene šiljke.

I dok šiptarčad džara,
ispunja krvavu besu,
drhtava ruka stara
božure puni u kesu.

Ako se igde skrasi
nevoljnik mukom smoren,
negde, na nekoj terasi
gajiće prognani koren.

…O, iže sa nebesi
što stvori svet kroz slovo,
pa šta još da se desi
dokle da trpiš ovo?!

Sveti se mome soju
i jesmo sorte gadne,
zreli za kaznu tvoju
što nam na pleća padne.

‘Ajd što nam gasiš sveću
skameniš crkvi zvono,
al’ što se svetiš cveću
– šta je skrivilo ono?!

Svaki mi greh naplati
moj, dedin, ili očin,
ali, te nedužne vrati
čiji plaćaju zločin?!

Dok ridam ove rime,
klijaju sumnje klice,
ja dižem glas u ime
božura – izbeglice…
*

© Milko Grbović

Оставите одговор

Your email address will not be published.