ĆELE KULA – Miljojko Milojević

ĆELE  KULA

1.
Belu kulu od glava da zida
znam kada se, ko, i zašto seti.
Hursid paša bez časti i stida
njome htede Srbiji da preti:

od Slobode da se zauvek oprosti
i pokliča bojnih na bojnome polju
i da zaboravi polomljene kosti
i bol predaka na strašnome  kolju.

Ali Ćele kula sanja lepše snove:
da je večno žari sjajna zvezda plava;
da u ropstvu mirno nikada ne spava;

u bojeve da šalje Sindjeliće nove;
na ustanke da diže srpske sokolove,
da raskinu lance i ropske okove.

2.

I učini čudo: da se Srbi slože!
I bi boj za bojem, bune i ustanci…
Srbija se umirit ne može:
pade Turčin i njegovi okovi i lanci…

No, Sloboda nije nikom večno data,
a tek kada mine, nestane  bez traga,
saznajemo da je vrednija od zlata
i šta nam znači njena svetlost blaga.

Sada, kad Srbija vene u ropstvu bez nade,
kad na njenom nebu nema zvezde plave,
oko Ćele kule crne ptice crna gnezda grade,
cere se, i grakću na junačke glave:

,,Zasto niste mogli ko potomci vaši
da sagnete glavu, u poniznom hodu,
pristupite sultanu, veziru i paši,
sačuvate živote i… čekate Slobodu…

Za Slobodu gine ludi soko siv,
a šta ce mu Sloboda ako nije živ?!,,

3.
,,Mi smo znali svu, zlu, ropsku kob,
i klicali gromko ko sokoli sivi:
u boj!  U boj!  Bolje grob nego rob!
Kao soko i Srbin u ropstvu ne živi!

I kada se zamela teška bitka ljuta
Turaka je bilo sve više i više…
Naša krv je stigla u burad baruta…
Nad Čegrom se nije čulo ništa više:

ni glas Belog andjela, ni Satane zlog.
Padali smo s neba i Turci i mi
dok je negde plakao nas raspeti bog…

A za Slobodom se ne plače, uzdiše, ne grca…
Već se protiv osvajača i demona zlog
do pobede bori snagom mača i uma i srca!,,

(C) Miljojko Milojević