DOK PESME PIŠEM – Milovan Veselinović

Док песме пишем
душу лечим
гледам уморна тела
и нерсеће ваше
у несрећи мојој и вашој
морам да плачем
више не слушате ни сами себе
препусталисте се да други над вама влада
зато вам душа и тело страда.
Сабље и оружје сте закопали
ни дрхтање више у вама не постоји
препусталисте се да венете
аветиње постајете
не можете ни да кунете
ви и не вичете
хипнотисани остајете
док вас пси уједају
чекате да вам и срце ишчупају.

Видеће многи једног дана
шта им ваља, а шта неваља
ал тада ће им бити касно
њихов ће живот бити при крају
али ће оставит неизвесност нараштају
неће им деца више да знају
ко су ни чији су
остаће да лутају
без своје културе по беспућу.

Док песме пишем
душу лечим
знам да немогу да спречим
све неправде које се над вама чине
због њих ће тек сутра неко да гине
да плати зло које вам се данас чини
у будућа времена биће проглашен кривим
њега више неће бити ту
његова деца ће да плаћају остављени дуг.

Живот долази и нестаје,
нови се поново рађа,
а правда и неправда
се увек и вечно понавља.

Милован Веселиновић