DUGINE BOJE – Zlatko Knežević

DUGINE BOJE

Neki dan me dosadna kiša probudila,
iz dubokog sna sa promuklim batom,
a bila si tako blizu i kraj mene mila,
dok plovio sam tiho tvojim šapatom.

Okom kroz prozor zirnuh, videh kišu.
Iznenadih se mnogo jer bi sunčan dan.
Osetih u sebi neku silnu energiju višu.
Kad ugledah dugu, pomislih da je san.

Crvena je k’o tvoje slatke male usne.
Vrele trešnje s početka toplog maja.
Crvena kao krv,kao nar kad prsne.
K’o crven tepih prostrt od vrata raja.

Žuta kao limun,k’o tvoje lagane sandale,
što mogu ih gotovo cele zakloniti dlanom.
Žuta kao tvoje maice, uske, pripijene, male.
K’o fenjeri što čkilje dok šetamo tamom.

Plava k’o tvoje oči, žarki, blistavi safiri.
Plave kao led a duboke poput mora.
Živahne i vesele k’o nestašni  leptiri
a čiste poput neba iznad Zlatibora.

Zelena k’o smaragd sto ti prsten krasi.
K’o trava što nežno uvijala se pod nama.
K’o kapljica parfema što beo vrat ti kvasi.
K’o potok što predjosmo bosim nogama.

Punim plućima udahnuh sve te jarke boje.
Tad poželeh s mesta potrčati ka Suncu
i zagrliti ih jer nebom pišu samo ime tvoje.
Koje ljubomorno čuvam duboko u srcu.

(C) Zlatko Knežević