GOSPOĐA… – Aleksandra Pokrajac

Loading

GOSPOĐA… – Aleksandra Pokrajac – Pročitano: 774
Postavljeno – 26. February 2006. g. @ 00:30:22 CET od ljuba-trebotin
deVOJCHURA napisao-la

GOSPOĐA …
(koja je prestala da postoji)

Ovog jutra,
nemoguće je,
sakriti naviku našeg propadanja.
Miris nakvašene fasade,
postaje opijum.
Senke plišane puti,
nose darove života.
Danas je ponovo umrla.
Bila sam čista, dok leži,
perem ruke, umivam lice.
Sklanjam sitnice sa stola i mrve,
preostale  razgovore,
naše ćutanje
i sve one stvari,
koje započinju razgovor.

Njih je sve više.
Teme kojima tupimo poglede.
Misao pretvaramo u naviku.
Trošimo vreme,
da bi se udaljile od mirisa drugog tela,
pitanja , osećanja, istine.
Sve smo dalje , više smo sami.
Danas je mrtva. Cementirano lice.
Nakvašena maska, znojem,
kajanjem , suzama.
Ulazim u sobu ,
skrećem pogled.
Znam da leži.
Ostavljam , ne proveravam.
Žao mi je, što nisam sretna
da joj poklonim mir.
Radjam se u  mrtvom krilu,
iznova i još jednom .
Proždirem utrubu koja truli.
Vrpcu sveg života,
omču ravnodušnosti,
taj izvor sveg radjanja.
Ustajali izvor,
odgadjanja bez odluke.
Ne znam da li diše.
Toliko dugo ne proveravam,
ipak sigurna sam.
Ona je mrtva. Sreća.
Dajem ti mir,
uzmi,
zakopaj ga u svoj grob.

(C) Aleksandra Pokrajac

Оставите одговор

Your email address will not be published.