I SVE SE STIŠA – Milorad J. Nikić

I SVE SE STIŠA

Kroz prozorsko okno,
bolničke sobe zaviri mesec,
a tamo; krevet i caršaf beo,
a ispod, umorno telo,
počinak sluti.

Dva tužna staračka oka,
k’o ptice kad se od kuće sele,
u tamu zure..i ko da gasnu.
I smrt vec stiže, na vrata kroči,
al’ kad spazi sestru časnu,
zastade časak i nazad se vrati.

“Sačekaj, povika andjeo
s čvornatim štapom, ne žuri,
prerano, minuti zadnji teku,
još samo jedno zrnce peska,
pusti ga i ono nek’ iscuri”!

Al` i to prodje i smrt mu pridje
i s crnim plaštom telo mu pokri,
a iz njeg’ duša, sunčeva zraka,
k’o ptica kad se uči letu,
u nebo prhnu, preplašena.

A za njom k’o sena,
mesec sa suznim okom
i dve mu suze k’o vrela kiša,
kanuše s neba. S rečnoga brvna,
začu se sova i sve se stiša.

Milorad J. Nikić