IZBEGLIČKI SAN – Veselin Dželetović

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

© Веселин Џелетовић Павлов