JEDNA OD STOTINU PRIČA – Stjepan Herman

Sa lancem – Naravno od zlata,
upadljivo izbačenim,
sa par otrcanih fazona
pozajmljenih od njegovog ćaće – Bivšeg švalera
koji je bio zakon za sve…Kafanske opajdare,
sin, mlad, kicoški nastrojen, zaliven litrom parfema
odelom, naravno od Kardena
pokušava da se ubaci – između nas. Pun samopouzdanja,
sa novčanikom nabreklim od para
-Njegovog oca, bivšeg švalera,
Sada ratnog profitera.
Počeću da se smejem. On – Između nas.

Od prvog stepenika srednje škole
Do brucoške ljubavne legende bili smo
Zakletva za sve novopečene parove.
On da stane između onih koji se “Vekovima” vole.

On, lakirani praznoglavi pajac,
sin novopečenog parajlije
što jede ribu viljuškom i nožem
Pa to je za smejanje.

Puče Slovenija – Hrvatska u dimu,
Bosna sva u krvi.
Ostade neizvesno – Doviđenja ili zbogom.
Za mene pitanje – Ostati ili nestati
Za nju – Plakati i …Plakati, plakati.

Dođe vreme kad je smeh neophodan
Da se nebi puklo
Da bi se opstalo i ostalo.
Organizam šaltuje svoj odbrambeni sistem.
Postoje samo dve stvari – Umri ili živi.
Ja od takozvanih neprijatelja, ona od tuge.
Pobedio je život ( Ma kakav da je)

Poče vreme lakiranih pajaca
Provoda do besvesti, menjanja vrednosti.
– Svako je preživljavao na svoj način
odlagao tragediju – Poslednji čin.

Nisu me vređali njena pravdanja i suze.
Velikodušno praštam al´ – ZBOGOM

Bunkeri moraju jednom pasti
– PONOS NIKADA –
U miru se kao i u ratu umire na više naćina.

***

(C) Stjepan Herman