JEDNA STARA PRIČA – Ratko Petrović

Toga leta, sedamdeset i pete,
ja sam se vratio iz armije.

I…
sve mi se činilo,
potpuno isto, kao i ranije!
Ortaci su “pikali” fudbal,
gore na šljunkari,
pivo se ‘ladilo u Dunavu…

Predveče su se klinci igrali žmurke,
na staroj ciglani…

Crveni u licu,
od sunca,
vraćali su se kući.

Pecaroši…

Na svojim biciklama,
sa čijih su volana visili,
i praćakali se,
okačeni somovi, smuđevi,
i retko koji šaran.

Na svojim biciklama,
čija su sedišta,
strašno žuljala,
i čije su se pedale,
kao Zemlja,
jedva okretale.

Sa zalaskom sunca,
sa štapovima u ruci,
koji su pod džombama na putu,
nervozno poskakivali.

Palila su se i ulična svetla,
i brale neke rane trešnje.

Sećam se,
kako mi se kratka činila tvoja ulica,
dok sam odlazio iz nje,
pozdravljajući se s tvojim prozorom.

A, sad mi se svaki korak, čini dug,
kao večnost!

I ako želim da stignem ritam,
kojim sada lupa moje srce,
moraću da ubrzam…

Pokucao sam na tvoja vrata…

I, opet.

Opet ništa!

Uzverao sam se uz drvo…

U tvojoj kući mrak.
Gusta tmina.

Tek sam sledeće nedelje,
saznao da si se odselila.
I niko nije znao gde…

I nikoga izgleda nije bilo briga!

A, da li si znala ti,
ko ti je ostavljao prve jagode,
u oknu prozora?

I da li je tebe, možda bilo briga,
ko ti je ostavljao cvetove,
na stranicama knjiga,
gde si sinoć stala sa čitanjem?

Ili ko ti je u prolazu,
stavljao pisma u džep od kaputa?

I, nekud si otišla!

Ne javivši se nikome!

Ko zna gde?!

I nekud si otišla…
Smatrajući me, tek poznanikom…

(C) Ratko Petrović