JOŠ JEDAN KRUG – Aleksandra Pejić

Zašto mi opet vraćaš belutke
moravskih skuta i ukus rose;
uplićeš zvezde u plamen kose;
žuboriš pesmom dok sedim ćutke?

Što budiš rumen usnulih htenja,
jarošću žudnje mrviš tišinu
u mojoj tami i mome vinu,
nežalno skrivaš staze spasenja?

Prosta ti duša grehove množi
osećam nemir svuda po koži
slomljena strepim nadomak vira.

Varljiva reka predajom teče,
u modroj čaši umire veče
poslednje misli gitara svira.

Osmeha  bludnog otapa pena
kamene suze ozeblog srca,
izgubljen ponos pod njima grca
i briše obris moga imena.

Bezdani pogled, hajdučki drug,
žestinom ljubi! Vrteška kreće!
Stresam sa sebe pahulje sreće,
beznađem plaćam još jedan krug!

(C) Aleksandra Pejić