KAD NEBO POZOVE – Milorad J. Nikić

Mene moji snovi u zavičaj odnesu
I one s kojim sam rastao i zreo
Sretnem opet, a ne znam ni gde su
I u duši me stegne, pa bih zaplakao.

Mnogih više nema, otišli su davno
Rasuti po svetu kao da se skršismo
U prolazu opet srešćemo se samo
I ko da se nikad ni videli nismo.

Čujemo se retko, vidjamo jos redje
Pitamo za zdravlje, umiru drugari
I mart je vec stigo, skoro će prolece,
A nas je sve manje, dobri druže stari

Al deca nam rastu, hvala Bogu, sreće
Kad nebo pozove i ševe zaneme
Zaplakaće zvezde ko Božićne sveće
I zaigrat senke kad nas ko spomene

(C) Milorad J. Nikić