KAJANJE – Goran Todic

KAJANJE

Kajaću se…
Već me priteže,
onaj čudan osećaj u grudima,
što uvek tugu najavljuje.
Nespremno srce da bol boluje,
grčevito u prošlost zadire…
Osećam i suzu,
što iz oka lagano navire.
I setu.
Setu sto vidike prostire.

A prošlost boli…
Toliko lepa, čarobna,
a tako bolna i čemerna!
Valjda što je nema više!
Što ne postoji od ovog trena.
Zašto si, dušo, prokleta,
tako meka, tanana?
Zašto? Zbog čega?

Zašto nisi trnovita,
stenovita
i jača od svega?
Da ono juče ne boli.
Da se danas preboli.
Da sutra ne bude nadanje.
Manje bi mi teško bilo,
manje bi peklo kajanje…

(C) Goran Todić