LJUBOMORA – Zorica Brkić – Zoca

LJUBOMORA

Zovu te mora, visine,
plavetnilo neba.
U odsjaju tvome vidim,
iskušenja jaka prave.
A ja, čuvar tvoje lepote,
ne dam ti nikuda
iz mog oklopa,
koji sklapam svakog trena,
kada osetim nemir,
da bi te neko mogao pogledati,
il’ da bi mu mogla,
pažnju dati,
il’ da, ne daj Bože,
sjaj tvoj drugog krasi.

Uzalud si namenjena,
raskošu i svili.

Sklapam ljušturu i prigrlim te,
da nemoćno plutaš u meni.

Moja si u koritu tamnice,
blještava, željena,
sasvim… samo moja,
zarobljena.
I ježim se od pomisli,
da te odvoje, ili te možda
drugi pogled takne.
Sijaj u tami,
sigurna…
Biseru moj,
u oklopu mom si zaštićena.

(C) Zorica Brkić – Zoca