LUDILO U TRI ČINA – Ranislav Šela

Loading

64.Postavio ljuba-trebotin – Pročitano: 656

LUDILO U TRI ČINA – Ranislav Šela 2006-05-06 16:52:26 

LUDILO U TRI ČINA

Odem ti ja tako na one granice,
Učili nas –zabranjene granice!
Obale pustinjske tišine,
Gde samo ludilo tiho odzvanja,
Diveći se horizontom…

Samo senke oko mene,
Sjene žena koje sam nekad voleo,
Prijatelja koje sam davno izgubio,
I zvjeri,
Žive zvjeri,
Gladne zvjeri…

(Sve mi se čini da sam išao pravo,
Da sam lavirinte samo sanjao,
Znam da sam sanjao visoko,
Putovao daleko…
Ja sam samo hteo videti Ameriku.)

Pravila je večeru, neko meso s medom,
Sedeo sam u uglu sobe,
Udobno zavaljen u fotelju sa točkićima,
Rotirajući se u sve četiri strane sveta,
Pričala je nešto telefonom,
Na nekom stranom jeziku,
Nepoznatom…

Kada je sve bilo gotovo –plakala je!
Znao sam,
Još tada sam znao,
Da je večera bila loša ideja.
Da mi samo udovoljava mirišući na jasmin,
Ne, nije znala,
Spremiti nam večeru,
Ta mlada žena nije znala.

Želela je znati;
Da je jug dole, i da je more
u ovo doba godine hladno,
I da je elementarna nepogoda
stvar prirode,
A naša glad samo proizvod,
Nezasićemosti…
Želela je decu!
Htela je biti majka.
Ta mlada žena.

Govorio sam,
Ja sam sasvim tiho joj govorio;
Da krenemo na jug,
Iz džepa sam izvadio mali brod od drveta,
I lulu jednu od ruže isklesanu.
Brod je sloboda.
Sasvim tiho sam govorio njoj,
Plovićemo tamo gde nas vetrovi odnesu,
I plivaćemo,
Da obala neke naše sreće,
Koja mora postajati,
Bio sam uveren u to,
Ja, davni sanjar,
koji je umro još pri samom začeću.

Verovala mi je…
Smejala se sa suzama u oku,
Privila se uza me i tiho jecala,
-Ja znam spremti meso s medom-
Rekla je to sa nekom setom u glasu,
Sa željom požutelom od stajanja,
I čekanja.

Neko je zazvonio na vratima,
Baš u trenutku nepogodnom za goste,
Skočila je iz mog zagrljaja,
I brzim pokretima ruke,
Odnela svoj pređašnji izgled,
Žene koja želi biti žena,
U daleki zaborav…
Kao da se sprema za izlazak na pozornicu,
Gde premijerno izvodi neki klasični komad.

Otvorio sam vrata,
Gegajući osmeh na licu,
Na liniji Istok-Zapad…
Stajao sam uspravno kao
da želim odati utisak stava,
Desnom rukom sam prihvatio paket,
A levom otkrivao damu rokadom,
Dostavljač; rekao je nešto brzo i kratko,
Pružio mi olovku,
Strpljivo sačekao
da prođe nalet vetra u udarima,
Moje navodne zbunjenosti,
Potom, uljudno rekao – Prijatno-,
I nestao sa brujanjem lifta.

Ona je stajala na sredini sobe,
Leđima okrenuta delu apartmana
gde smo imali kuhinju,
Malo je gledala u mene sa paketom u ruci,
A malo joj se pogled završavao,
Na reprodukciji Miròove «Devojke iz Ahena»,
Više nije bila ni najmanje tužna,
Niti zbunjena kutijom u mojoj ruci,
Bez interesovanja ko je upravo otišao
sa vrata našeg apartmana,
Alfa i Omega
njenog interesovanja u tom trenu je bilo,
Zašto je Mirò koristio scarlet
za ton jezera kod Ahena?!,
Okrenula se prema meni plećima,
Rekla glasno i odlučno,
Što stojim ukočen u prolazu!?
Potom,
Čujem li ja šta ona govori,
Gde sam,
Iskoristila je termin: -Odlutao…

Odem ti ja tako na one granice,
Učili nas -zabranjene granice!
Obale pustinjske tišine,
Gde samo ludilo tiho odzvanja,
Diveći se horizontom…

Ako si zainteresovana mogli bi otvoriti ovu kutiju,
Ah! Šta je to!?
Liči mi na ona pakovanja ne ispunjenih želja,
Rekla je uplašeno,
Odmaknula se korak jedan unazad,
Spotakla o tepih koji kao za tren,
Podigao se malo od poda.
Doneo ga neki čovek, -rekoh,
Piše samo «Ethno» na njemu,
Pomislio sam da je zabuna,
Ali pokazao mi je neku porudžbinu kao,
Ma moje ime, puno ime…
Otkuda njemu tvoje ime?,
Ti ga poznaješ?,
Da li je bio mlađi čovek?,
Ako je imao kapu na glavi, ne otvarajmo?!,
Izgovarala je gomilu pitanja,
Držeći se za glavu i odajući utisak,
Straha, nekog jakog straha,
Od koga za malo može da se umre…
Ma nek umrem sada,
Odjednom je kriknula…
Sela na krevet kraj prozora,
Gurajući svoj pogled napolje,
Kao da priziva neku silu
da je povede sobom,
Plakala je,
Tiho je plakala,
Bez suza.

Dok sam otvarao paket,
U nozdrvama su mi se zaglavljivali,
Najbolji mirisi iz restoranskih menija,
Ej, viknuo sam,
Pa ovo je meso s medom,
Za nekoliko osoba,
I flaša vina, uistinu,
Nekog starog vina, berba 1979,
Ej, dozivao sam je po imenu,
Zar ne osećaš ove prekrasne mirise iz kutije,
To je tvoja večera,
Doneo je onaj čovek na vratima,
Palio sam sveće
na već postavljenom stolu za večeru,
Vadio čaše od stakla,
Gladan očima
i srećan zbog njene uspele večere.

Gledala me ne verujući,
Prišla tiho i stala iza mene,
Kao da traži zaštitu od nečega,
Otkud?
Kako?
Pa zar…?
…sam ja već uistinu i napravila tu hranu,
Uf! Tek sada mi ništa nije jasno,
Zaključivala je uplašena prizorom,
Hrane iz najboljih hotela kojih se mogla setiti,
A opet,
Mi nismo u nekom hotelu sada, zar ne?
Mi smo u našem apartmanu
kod luke Genoa, zar ne?
Odgovori mi, viknula je!
Odgovori mi molim te, sada nešto mirnijim tonom,
Pružajući mi svoje ruke u znak izvinjenja,
Zagrlio sam je nežno,
Naslonila je glavu na moje grudi,
Tako da je celim torzom
bila pokrivena mojim telom i rukama,
Vodi me odavde, šaputala je,
Ovo je samo neki ružan san kome ne vidim jutra,
A samo želim da se što pre probudim,
Da ovo ne znanje već jednom stane.

San je trajao kratko.
Sećam se da sam sanjao svoju tetku,
Koja uporno želi kupiti stan u ulici Gölsffortijevoj,
A svi oduvek znamo,
Da ona drvored u toj ulici nikada nije volela,
To su kanadske Topole
koje u proleće postaju prava napast,
Govorila je,
Često ljutito vikala sama sebi,
U nedostatku logičnog objašnjenja-
Zašto to drveće uopšte i postoji?!
Prodavac je bio korektan čovek, miran.
I kao da pod svaku cenu
i nije želeo prodati svoj stan,
Govorio je,
da terasa sa zapadne strane ima lep pogled,
Na drvored u ulici, ali da s proleća,
Ta sorta ima neki čudan polen
koji pada po celom naselju,
Uz iskren osmeg on govori,
Kao sneg da pada, a toplo je.
Auh!
Ali tetka uporna, želi taj prostor,
I svi je gledamo u čudu
i ne verujemo šta to radi,
Zanimljivo mi je bilo to;
Da joj niko od nas nije rekao
da ona ne voli tu ulicu,
Taj drvored,
To drveće,
Taj sneg u proleće, tu napast…
A svi smo bili tu, prisutni,
I svi smo znali, i ćutali,
Pustili je da kupi nešto što ne voli.

Probudio sam se rano,
Negde oko pola četiri, tek se najavljivala zora,
Nebo je bilo vedro i indigo plavo,
S nekim zrakom svetlosti provučeno,
Koje tek treba da se pojavi,
Ali vidi se da je već krenulo odnekud,
I da samo što nije stiglo iznad nas…
Ona je spavala na stomaku,
Polu otkrivena,
tako da su joj se videla gotovo cela naga leđa,
Izvajana u čast i ponos,
Bila je mirna u snima,
Levim je okom tek u nekim trenutcima pravila mig,
U tačno utvrđenom ritmu,
Još pred 25 godina kada je pala sa trešnje,
U dedinom vrtu,
Ta mlada žena obeležena još tada,
Ta mlada žena koja je želela biti majka.

Ležao sam na boku okrenut ka njoj,
Sada već prvi zraci svetla su joj milovali bedra,
Levom rukom me tražila po krevetu kroz san,
Disala mirno i ravnomerno.
Sa tek ponekim uzdisajem negodovanja,
Kada je napipala moje rame,
Privila se uz mene i uz neki ton kroz san,
Opet utonula u plavetnilo.

Znao sam da ovaj dan što se budi,
Neće biti baš sasvim običan dan,
Još prošle noći posle večere,
Stavio sam parče najkvalitetnije hartije,
Koju imam,
I naliv-pero iz kompleta za pisanje,
Na svoj radni sto.
Da zabeležim ovaj dan u nekoliko reči,
Nekoliko reči kojih bi se trebao setiti danas.

Odem ti ja tako na one granice,
Učili nas –zabranjene granice!
Obale pustinjske tišine,
Gde samo ludilo tiho odzvanja,
Diveći se horizontom…

(C) Ranislav Šela

Оставите одговор

Your email address will not be published.