MOJ SU POSEKLI KESTEN – Miladin Miladinović

Loading

MOJ SU POSEKLI KESTEN – Miladin Miladinović 2006-06-28 15:23:12
Postavio: ljuba-trebotin – Pročitano: 1106

MOJ SU POSEKLI KESTEN

To stablo je mirno stajalo tu
Od kada znam za sebe,
Pa još ko zna koliko godina pre
Pred kućom je skupljalo dečurliju svu
To drvo je meni bilo sve.

Najbolji drugar koji sluša me uvek
Čudna planina kojoj ne vidim kraj
Biće tu, verovao sam, zauvek
Kao tanka nit, moje mašte sjaj.

Nikome ono smetalo nije
Tišina je reč njegova bila
Pričao sam mu, jer priče
Mmoje ono vešto krije
Tvrdih grana finih kao svila.

Koliko je njegov život dug bio
To niko ne zna, to tajna je večna
Kažu, užasno star, a opet tako mio
Prošlost je njegova, mislio sam, bila srećna.

Naborano stablo od reka starije
Lišće predivno oblika suze
Plod okrugao poput Sunca
Pitam se ta lepota stvarna da li je.

Htedoh jednom da pozdravim drvo
Onako, obično, kao svaki dan
Pogled ga ne uhvati, nebeše tu
Obli me znoj u nadi da je san.

Nije san, bio sam budan
Sam stajao u dvorištu nemom
Uzvik od besa beše uzaludan
Odlete nekud, odjeknu s vremenom.

Moj su kesten posekli ljudi
Ma nisu to ljudi već dusi zli
Utvare noći košmarne ćudi
Moje detinjstvo jednim potezom uništili.

Oštrim sečivom parali mu koru
Njegov plač nisu čuli
U stvarnost doneli noćnu moru
Koju su nekada nevoljno usnuli.

Sad prelepog kestena više nema
Praznina puni oči moje
U mislima setim se naših dana
Osmeha prelepog njegove boje.

Da li je ono osetilo ranu
Ubod sekire oštrije od leda
Da li je videlo belu vranu
Pustilo suze mirisa meda.

I dalje mislim kako je čudno
Znam da nema meso i nema kože
Danju snovima tumaram budno
Ipak i drvo umreti može.

(C) Miladin Miladinović

Оставите одговор

Your email address will not be published.