MOJA SRAMOTA – Svetlana Poljak

MOJA SRAMOTA

Reči su se pretvorile
u grotla ćutanja
sablasnih spomen pejzaža,
u jedan jedini pogled
sva moja lutanja,
svi umori ovoga sveta
moja su apanaža.

Da li me razumeš
sestro rodjena,
iz istog panja
i brate vučijih stopa,
zašto me dodje sramota.
Dečak majku što doziva i sanja,
i starica sto goluba hrani,
vidiš li kako su nasmejani

Dok mi se iz vedra neba slivaju puti,
ja ne znam kojom nogom da krenem,
jedan je korak možda za odstrel,
drugi je možda da zauvek ćutim…
Ali ako se prošlosti zapene,
stvarno ću se zabrinuti.

(C) Svetlana Poljak