MORE I SEĆANJA – Milica Petrović

MORE I SEĆANJA

Polako hodam stazama prošlosti
a valovi morski brišu mi put,
satkan od ovih obala dugih
a ja u stvari i nemam kud.

Sve dok koračam kroz sećanje svoje
a vetar me nosi kud on zna
i kosu moju ko gar crne boje,
i sve mi je isto – samo nisam ja.

I morska mi pena u susret žuri
da u dlan moj stane i tu se zadrži,
kroz misli moje sećanje juri
i nestaje pena dok sunce prži.

Kao ta pena što nestaje tiho,
secanja, ljubav i leto se topi
i ne smem reći jer ne zna niko
šta me na peščanoj obali opi.

I kao vila u belo što hodi
i ja koračam obalama dugim,
i kao brodić što beskrajnim brodi
u susret ću sudbini poći putem drugim.

Kad sve prodje ko vetrić letnji
što miluje lice i mrsi kosu,
znam secanje ostaće do beskrajnih šetnji
po pesku što lepi se za nogu bosu.

Svako zrno peska što osta na meni
poželi možda i ono put,
al’ ne može da ide jer pripada steni
od sudbine svoje i nema kud.

U vazduhu ostaže vesela pesma
i opojni zvuci u ludoj letnjoj noći
što prepliće se sa suzama i smehom,
al’ svi na kraju na put ćemo poći.

(C) Milica Petrović – Punija 21