NA UMORU SVEGA – Nenad Stakić

Sada znam,
da ne postoji ona,
kojoj  sam pisao pesme…
Da je ona ljuštura
i neko mrtav duhom.
Znam da sam obeležen
i da mira naći neću,
kad mi moji,
kidaju zadnju nadu.

Današnjoj ženi,
ne treba pisati pesme!
Zovem ovu zemlju
BESTRAGIJOM.
Nek se ponosi imenom.

Drugovi moji rasuti po grobljima,
osećam kako život curi…
Kišo saperi me sa pločnika!
Probisvet sa flašom,
stoji gde vreme staje,
na pločniku polomljenih flaša,
sa gomilom sličnih bitangi.

(C) Nenad Stakić