NA ZGARIŠTU USPOMENA – Mirjana Lukić-Čalić

Tebi,
kojem ni ime ne znam
neka služi na čast
što si u ono prokleto vreme
iskoristio moć i vlast
i dirnuo u ono što mi je sveto
meni sveto a tebi prokleto.

Igrao si se vatre na mome pragu
da mi za uvek zatreš trag
u pepeo pretvorio moje detinjstvo
i moj kućni prag.

Trešnju,
što mi je pod prozorom cvala
lipu,
što mi je mirom mirisala
orah, šljivu
i više od toga

Od mržnje ti se pomutio um,
obraza nemaš, ne bojiš se boga.
Ni ptice više nebom ne lete,
samo tišinu paraju
otkucaji srca u mojim grudima
dok suze na licu caruju.

Prikupljam krhotine svoga života
i ne dam da me tuga ubije,
ne da da dokrajči ono
što tvoja ruka nije.

Rado bih uronula u tvoj pogled,
ojačala od bola, navikla na tugu
da ti ponosno u lice kažem
-laste se uvek vraćaju jugu-

Na zgarištu mojih uspomena
niknuće opet drvo života
a tebe,
koji uprlja ruke na mome pragu
neka je sramota!!!

(C) Mirjana Lukić