NJENA PESMA – Ivica Milovanović

NJENA PESMA…

Poraze bez broja, sate nespokoja
Ostaviću neka zgasnu do svanuća;
S’ja vodilja moja sred zvezdanog roja,
Vri duša od novog, divnog nadahnuća.

Elegične dane, sve jade prerane,
Ćutke odbaciću, nek’ venu u tami;
Evo dok ne svane zarašće sve rane,
Najlepši me glasić doziva i mami.

Ostaće praznine za mnom k’o godine,
Ludo srce moje još ne malaksava;
Eho pun miline, struji iz daljine,
Lepotom mi svojom čula ispunjava.

I sve što ubija moj svet iluzija,
Progutaće tama strašna i duboka;
O, kako se sija dan k’o čarolija
Pored tvoja divna, dva zelena oka!

Od studi i zime, hladne noćne plime,
Više ja ne drhtim, slomljen u očaju;
I dok tvoje ime odevam u rime,
Ćutim, jer mi reči u grlu cvetaju.

(C) Ivica Milovanović