NOĆ NAD TREBOTINOM – Dragan Todosijević

 

NOĆ NAD TREBOTINOM

Tiho se spušta
još jedna noć
nad Trebotinom.

Negde iza brega,
pojavljuje se mesec
i izgleda umoran
od dugog puta.
Reka tiho žubori
ispod starog mosta
koji počiva
pod krivom vrbom.

Prolaznika više nema,
a po koja noćna ptica,
prekida tišinu u tami.
Blagi povetarac
njiše vrbove grane,
sve je pusto,
a i crne vrane spavaju…
Šišmisi lete
i traže svoj plen,
a jedan žabac zelen,
sedi na obali reke
i kreketom svojim,
po kad kad prekida
noćnu tišinu…

I dok se poljem
širi miris
pokošenog sena,
cveće puno rose,
priprema svoj prah,
za sutrašnji dan,
a u jednoj sobi
umorna žena drema,
jer ne može da spava,
kad ljubavi njene odavno nema,
i od tuge puca joj glava.

I tako,
posle svakog dana,
spušta se tiho
tama nad Trebotinom,
a ja,
stojim i posmatram,
noć nad Trebotinom,
u tišini koju prekida,
lavež pasa,
kreket žaba…

I tako mogu da stojim,
čitave noći sam,
u toj noći
nad Trebotinom,
i čekam da svane…

I gle,
Bude se potici,
budi se gora,
život buja…
Takva je svaka zora,
kad svane
u Trebotinu

(C) Dragan Todosijević