OBIČNA – Lidija Petrović

Obična, sasvim nova i tiha,
drhtala na rubu izgužvanog sna,
skrivena pod skute meke
dok misao ne zadisa…
Zaželeh da zaboravim je do dna,
slučajnu i nevažnu ostavim da sluti,
ali ne!

Obična i nimalo ljubavna
navela je osmeh da se ne ljuti,
dušu vinula je do visina. Jeste ona obična i prava,
nije prva al iskrena oduvek,
šira i dublja no nebesa plava,
doseže iznad vremena sad i zanavek.
Oproštaj ne ište od lude reči,
što kanila je da je izbriše,
da je ostavi da tužna pati….
Vesela je, obična, sada kada ruka je piše
i kada je srce kroz običnu rimu prati.

(C) Lidija Petrović