OD UNUKE – Vesna Mladenović

Da sam ja neko,
ne bi ti cipele
ispod bračnog kreveta ,
decenijama stajale nerazgažene,
ne bi ti  na naftalin mirisale sve haljine
i ne bi ti velika radost bila
marama cvetna
na bombonjeri…

Da sam ja neko,
pokazala bih svima tvoje oči
da se čude kako mogu biti tako plave
razvezala bih mašnu marame
i dok se buniš:
“Dete, to nije za mene!”
nagradila ih safirima
iz sjajne dijademe .

Podetinjila sam pećino!
Zvezdani slapovi protiču
zaglušujućom hukom.
Boli meso !
A srž ko žiletom,
nemajući kud…
sama se reže.

Iako iz tmine
uvijaš me bljeskom!
stalagnita i stalaktita
-bogatunko!
A ne mogu se prevezati ,
i sjedinivši se s tobom
napravim ti društvo,
u jednom klupku muke,
da ne budeš sama.

Kako da mi zemlja,
što se tvog plavetnila nagleda,
omrzne,
da je pojim potocima
pregaženih kukureka,
pupavkama i ludarama
razmrskanih glava
-otrovnim iz svoje ruke?
(O,ona nije kriva
al’ ti život uze! )

Kako da ustuknem
od majčine dušice,
koja u tvom tkivu cvate,
opojna ko miris snage,
dok je udišem čineci tren srećnim,
prisustvom tvog duha?

Kako da posečem sve šumarke
i spalim ti oči koje me  mudro gledaju sa grana,
Kako da spalim debla na koja si naslanjala rame,
da zapalim travu i tvoje stopalo malo…
Kako dimom da ugušim vazduh
gde su letele kapi znoja,
tvoj glas i smeh i radost postojanja….
I moj melem!?

Moja Gmitro!
život ti  surov beše…
Da kaznim nemam kog !
Pomrli su ti patrijarhalci.
Ne znam da li Nežnosti imam,
ni šta to beše…?
Pokloniću ti malo slatkiša
i marame koje voliš
da ih  poslažeš lepo-
neka ima!

Dok nas gledaš
videću devojčicu,
veselu i milu .
Uživaću u njoj
mada je poistovetila
utehu sa srećom.

(C) Vesna Mladenović