OSEĆAJ ZA TRAGEDIJU – Branka Korać

Kako si? on upita
Šta te briga.
Ne volim te više
to sam rekla ali vraća se mesec crven
u noćnim morama čuva stražu
dok u mojoj krvi tvoje ime
sa milionima ćelija kruži
prestravljeno oko vremena
zatvara kapke duše a otvara
ranu nedostajanja i čeznje
za kaznu svake noći
kao da sam svetlost iz
tvog oka ukrala
i svima htela da delim…

Ja sam našu ljubav abortirala
i to sam rekla

ali u strašnom jecaju dana
kada nema misli
u kojima se mogu kriti
a vozovi i planete idu
po ustaljenom redu
moje srce sledi putanju
naših koraka po gradu
tražeci tvoje poslednje reči
kao da dva novčića tražim
bez njih kako preći reku…

Ja sam našu ljubav sahranila
da, čak i to sam rekla

ali šta je grob
nego mesto za žive
i ja ne odmičem od njega
noseći tebe u meni

Zašto pitaš?
kada znaš kako je otimati se
iz čelicnog zagrljaja tragedije

da, kao grob u grobu

Bar da sam Antigona….

(C) Branka Korać