OSTAVI ME – Vesna Mladenović

OSTAVI ME


Ostavi me.
Tako neću morati da biram.
Malo dete bi da ispita svet.
Bilo je na zrncima pasulja
u zagušljivom ćošku.
Dosta mu tačkica sa zida
i svake fleke
koju zatvorenih očiju
u podsvesti napamet već zna.
Kazna izdržana bez i dana pomilovanja.
* Dosta je i iznenadjenja…
Baš kada pomislim da ravnodušnost
crpi preostale atome čudjenja
Zgromiš me.

*
Bacaš kugle užarenog gneva
znajući kud najviše prži,

probudivši uspavanog zmaja
da kao mrtvi ratnik izroni iz pepela,
otrišći dobrotu  kao
prašinu s ramena.
*
Zagasitim dupljama
tad kulja crvena vatra
Drevni savane spokoj
stihijom spaljen biva do korenja.
*
Ostavi me.
Ne grakći nad ranjenom pumom
uveren da tone u večiti san.
(Povodac radoznalosti vuče
bodljikave žice omča.
Namaknuvši je izrovažeš sebi vrat.)
Šepuri se glava kad’ klone,
a staklaste oči vetar peskom ušuška..
ILi…
Zluradosti svoje bivaš žrtva.
Zhivotinja izdiše uz poslednji skok.
*
Idi. Ostavi me.
Sablasne čeljusti naše su istine.
Povrediću te.
Boleće me.
*
Taranjem kremena
vrca vatromet oštrih šurikena.
I oboje smo krvavih zavoja
invalidi rata
iz jednog propalog braka.

(C) Vesna Mladenović